Nova Evropa

и на дубровачком територију подржавају само католичку веру, а све друге помогну уништити. Ова верска нетрпељивост онемогућила је православном залеђу, да једном мајоризира. Дубровник и приклопи га политичким јединицама Балканскога Полуострва, и имала је ту позитивну ноту, да се је Дубровник удаљио од највећег дела балканских трзавица у доба домаћих династа, Ова верска политика бранила је Дубровник кроз цело време његове политичке независности, па је и то један од фундаменталних стубова дубровачког самоодржања. Да се Дубровник био привезао верски и политички уз остали Балкан, не би никада искочио својим јаким индивидуализмом и необичним развојем, а у доба турске најезде био би поуздано постао турском капијом кроз коју би Османлије ратовали против западне културе.

Романски дух у Дубровнику употребио је и друге мере против словенског јаког мистицизма и словенске недисциплинованости, а за очување романских особина у Дубровнику. Така једна важна заштитна мера била је прелаз из демократских форама владавине у Дубровнику у оне аристократског устава. Тај прелаз иде од пленарне скупштине свих грађана у владању до уже скупштине у којој само властела прима власт у своје руке, Већ у Тринајстом Столећу аристократски је устав у Дубровнику потпуно готов; а посвема се је испољио у Четрнајстом Веку. По њему Кнез представља државну власт, а фактично су је вршила властела преко три већа; Велико Веће (сопа шт тајиз), Веће Умољено (доцније Сенат, сопз ши гобабогит), и Мало Веће (сопз ши пипиз), Тиме што су властела примили сав терет државне управе у своје руке, пучани су се потпуно и несметано дали на трговину и обрт, а делом и на лепу књижевност и на знаност, и ова подела рада била је главним узроком дубровачког јаког напретка у свим гранама здраве и лепе радиности.

Даља заштитна мера против асимиловања с југословенким духом, било је упорно одржавање латинског, дотично старо-дубровачког, језика у државној управи. Баш године 1472 издано је у Дубровнику наређење, да се у дубровачким већима не говори „словенски већ само латински или старо-дубровачки језик“, а како старо-дубровачки језик, као мешавина између талијанског језика и влашког, нестаје потпуно Шеснајстог (толећа, то се латински језик одржао као службени језик у целој управи Дубровачке Владе све до пропасти дубровачке државице (у почетку Деветнајстог Века). За Чинквечента, антагонизам између југословенског и романског духа помало се губи, и прелази у слатку линију јаког култа рада у развоју књижевности на југословенском језику, који кулминира у Гундулићеву „Осману“ као синтези измирења романског и словенског духа у раду за право човека и народа.

172