Nova Evropa

дубровачког територија по Французима (1806), Дубровник је чинио као да је неки саставан део турске империје, и за ову политичку маску уживао је најобилатије привилегије по османлијским земљама, какове није могао добити никоји европски владар; тако је имао повластицу, да од свих хришћана који нису султанови поданици једино Дубровчани могу слободно трговати и несметано се кретати по целоме Турском Царству. Уз то су могли оснивати по свим падишаховим земљама своје колоније, уз своје судство и своју организацију; могли су вршити своје верске обреде и усред турске војске, па ширити своју веру и своју културу и међу заробљену браћу по османлијскоме царству. Годишњи харач није увек одговарао истој суми, али је најчешће био устаљен на 12.500'— дуката, То је заправо била једина реална веза између дубровачке Владе и стамбулског падишаха, Уза све то, Дубровник се није ни за тренутак одрицао своје слободе и своје културе, и за сваког Дубровчанина врховни закон остао је „спас дубровачке отаџбине". „Заборавите на приватне ствари, па узнастојте око државних интереса", — било је одувек лозинка сваког Дубровчанина, у свако доба. У том смислу је и јединствена и у једну целину сливена дубровачка дипломација имала само један циљ: сва је доследно ишла за идеалом слободног самоодржања, и у њега је концентрисала сву снагу ума и деснице.

Дубровник је, услед тога, одвајао од других својом дипломатском акцијом, разликујући се у том погледу знатно и од суседних и од удаљених држава. Дубровачка дипломација имала је увек ознаке сигурнога и прорачунанога господског хода. Кад су друге државе и слободни градови у Европи изводили разне притиске у дипломатској европској атмосфери, Дубровник би их само регистровао на своме државном барометру, бележећи у исти мах и ефекат тога на ток међународне политике, те правећи прогнозу за будућа времена, Као златна жица, провучена средином психолошког настојања европских држава у спољашњим пословима, јединствена државна акција карактерише еволуцијони ход дубровачке дипломације: Дубровник је увек радио као добар политичар, т, ј. онако како то траже државни интереси, Допуштајући политички систем заштитних форама појединих држава над својом државицом, он је уступао сили, јер је сила била морал оног историјског дивљег натицања у којем је живела дубровачка Влада. Притом је Дубровник увек умео да у том оквиру заигра коло свога интереса и својих особитих намера. При првом падању једне силе одскочио би, удаљио би се, да исту игру започне с друтом силом, која се показиваше у порасту. Ову дипломатску игру он је изводио врло спретно и вешто, иако никада не би пристао да за љубав овог политичког принципа прекине ни последњу нит са другим, било како слабим, државама. Најмоћ-

174