Nova Evropa

српскога; Даницу, кћер босанскога краља, љуби дубровачки властелин Матијаш, ит, д.. Осјећај сродности с осталим српскохрватским крајевима жив је и код овог језујитског питомца са туђом књижевном наобразбом, — Као што Гундулић слави у „Дубравци" свој родни град, и Палмотић чини исто у свом „Павлимиру“, славећи његову слободу и набрајајући његове сјајне цркве и палате. Чудновато је да је овај писац с чисто побожним тенденцијама написао крваву сатиру проти једном свом противнику, под насловом „Гомнајида“, чији се садржај даје наслутити по наслову.

У овом вијеку (ХМП) треба забиљежити још „Дервиша" од Стијена Гимана Ђорђића, пјесму с лаганом, шаљивом интонацијом покладних пјесама. Интересантна је и „Трубља словинска“ Владислава Менчетића, у славу Петра Зринскога, у којој, поводећи се за Гундулићем, прориче да ће турски мјесец запасти „у смртном блиједилу“ пред „зринским сунцем".

У Осамнаестом Вијеку имамо само једну једину маркантну књижевну појаву у Дубровнику: пјесника Игњата Ђорђића, Углађеност вањског облика, коју је унапредио Бунић, долази код Ђорђића до још вишег степена. Али, понављам, ради се само 0 вањском облику. Ни Ђорђићева поезија не извире из душе, ни у њој не долазе до израза снажно и интимно проживљена осјећања: теме су му једнако тражене и биране као и у Бунића, без личног жига, само су изнесене с још већом виртуозношћу: Сеченто, с јаким утицајима аркадијске прецијозности, Значајно је за овог пјесника, да у првој пјесми својих „Љувених пјесни“ спомиње да му је узор Овид, артистички виртуоз римске књижевности („К теби дођох по прилици, ер си много сличан мени"). Најнепосреднија је можда његова ствар шаљива пјесма „Сузе Марункове“. Традицијонални дубровачки поспрдни хумор и двомисленост давају овом спјеву насмијану и веселу свјежину. Овдје као да се је пјесник хтио наругати конвенцијоналној плачљивој дубровачкој поезији, и то и својој и туђој. Али чудновато, и овај профињени обожавалац Овидов позна народну пјесму, те пјева „Попијевку више смрти Марка Краљевића". Овај утицај народне поезије опажа се и на осталом Ђорђићеву књижевном раду, јер у своју поезију уводи изразе из народне књижевности. Нацијонална свијест као да постаје буднија и свјеснија, а неки критичнији, знанственији дух као да почиње прожимати дубровачку књижевност на умору, Ђорђић изричито позива писце да пишу и своја научна дјела на народном језику (јер је био обичај, да се ова пишу талијански и латински). И сам је написао пар ствари српско-хрватском прозом., Ђорђић је паче и предсједник „Академије Дангубних"“, која је, међу осталим, имала задаћу да се побрине око издања рјечника и граматике; а водила је с противничком „Академијом од штурака“, осно-

199