Nova Evropa

кризе у којој се налази наш пољопривредник, као главни фактор ове државе, Ни наше банкарство ни наша индустрија нису у могућности да нам донесу оздрављење овога стања. Они су немоћни, Банкарство зато што код нас, засада бар, стварно покриће свим вредностима даје пољопривредно богатство, оно што сељак поседује и што баца на тржиште, оно што он уновчује, те тиме својим поверењем даје имагинарној хартији пуну унутарњу вредност. Индустрија стога, што јен опет сељак главни потрошач њених производа, и кад он нема средстава, нема никога ко би га заменио у потрошњи, И тај circulus vitiosus почиње и свршава се у свим својим нијансама са сељаком, Јер сељак је основа и грађа државне снаге и потпора свих нас. Ми сви растемо и падамо с њим. Наша култура почива на богатству сељака, и стропоштава се с њим до кужног задаха једне пропале паланке. Наши историјскокултурни споменици подигнути су на крвавом данку сељака. Наша читава прошлост развила се на снази сељака, који су својим робовањем и жртвама хранили сјај дворова, самостана, цркава, и кула. Жртве у рату, које су нам донеле уједињење народа, жртве су сељака, који су без имена и без славе гинули за наш откуп, МИ данашња пуна државна снага толика је колико је даје пољопривредник.

Кад се ово зна, и кад ствари тако стоје, чудно је да се стално и још увек с успехом тек истиче потреба, да би се морала код нас водити сељачка државна политика. Као да би могло бити и што друго. Али се на томе остаје, Износе се потребе сељака, њихови ови или они захтеви, али се никада није повела борба у име свеукупне сељачке државне политике, која би регулисала читав живот тако да резултанте тога буду: економско подизање пољопривредника, безобзирно јачање села, као императив државног опстанка. Овакова борба не може правити компромисе са заступницима идеје банкарско-индустријског државног развитка, који у томе правцу није неопходан. Он ствара или робове или пролетаријат, дочим стање сељачког господарства ствара слободна и здрава човека. Оно стање уводи луксуз и монументалност на једној страни, а на другој голотињу, проституцију, и деликвентност, док стање сељачког благостања ствара праву културу подижући и оплемењујући дух, уводи једноставност у спољњем животу, а ширину у унутарњем, Банкарско-индустријски државни развитак ограђује државе, доводи до заваде народе и уводи их у ратове. Стање сељачког господарства противно је границама; оно, измењујући добра, склапа пријатељства, а бежи од ратова у којима налази редовно своју пропаст. Зато је оно и противно свим савезима који га обавезују на наоружања, и на разне припреме којима се повећава ратна опасност. Да држава која је по своме становништву сељачка, а по врсти привреде агрикултурна,

222