Nova Evropa

јер му фали за то потребна морална, интелектуална, и техничка надмоћ, и јер не може да се позове нити на премоћ у војничким традицијама, које би се — објективно посматране имале налазити баш на противној страни, Не може се, наиме, порећи, да Словенци, а нарочито Хрвати, нису у старија н у скорија времена дали изврсних војсака и неколико вредних војсковођа, иако нису имали својих изворних школа, већ су у суштини били узгојени у сенци талијанске војне вештине, која је увек давала Царству понајбоље војсковође... Требало је баш да дође француско-талијанско супарништво и настране америчке симпатије, да даду Србији толико преимућства при деоби ратног плена, који је она тако мало заслужила. Ако има историјски јасне чињенице, то је она трајног скањивања Срба. (наравно Владе и управљајућих војничких кругова, а не простих извршилаца) да активно суделују у одбрани властите земље, која је најпре брањена а затим натраг освојена готово искључиво врлинама талијанског, енглеског, и француског оружја, кроз три године тешких борби у којима је српска војска што мање могуће учествовала, будући да је најпре прерано и катастрофално одступила, а затим се тешко опорављала, Књига ђенерала Бузинелија доказује све ово без икаква предубеђења, и недирајући у самољубље српског народа, који у својој целокупности не може да одговара за мегаломанију својих управљача и својих војсковођа, која је у великом противречју са уопште тромим а кадикад и премало савесним њиховим држањем, показаним на бојним пољанама у најкритичнијим часовима,..“

Овај и овакав памфлетистички начин писања иначе угледног војног критичара миланског дневника, као и сама књига ђенерала Бузинелија, јасно и поновно доказују, како се баш са талијанске стране све наше ствари посматрају са ретким неуважавањем стварности, једнострано и лажно, и — што је најгоре — са непритајеном мржњом, презиром, и злобом,

Није овде место за полемику са ђенералом Бузинелијем; надљудски напори и јуначка дела Српске Војске у Балканским Ратовима и у Светском Рату опште су признати и не чекају на санкцију ђенерала Бузинелија и Г, Алда Валори. Што се пак тиче „класичних примера потпуних и непоправљивих пораза y XIV столећу“ на Марици и на Косову, упућујемо и талијанског ђенерала и његова критичара на „историјски надасве јасну чињеницу“, да је од првог српског пораза у борби са Турцима па до пропасти последње српске средњевековне државе протекло у непрекидној борби равних стодвадесетиосам година. (1371—1488), док је с друге стране Турцима било потребно свега пет година (1521—1526) да покоре целу Маџарску, и још свега три године па да загрозе и самој престоници Хапсбуршке Монархије (1526—1528), Да ли, можда,

147