Nova Evropa

sve više, nakon svoda velikog preloma, postajao nesamo teolog nedo i mistik? U koliko su racijonalističnija postajala njegova dela, utoliko se više on sam, mučenik u svome domu, novi Aleksije-Čovek Božji, peo preko mističkog rasmatranja k osećaju živoša Boga.

Lav Tolstoj otpao je od vere otaca. U tome je za pravoslavne njegov greh, Ali je on uvučen u ovaj greh ne željom da se udruži sa ljudima bez vere, ili ravnodušnima koji su odbacili reč božju radi reči ljudskih, nedo naprotiv, njeda је stalno vukla misao o Bogu, i o onim ruskim sinovima koji su sebe zvali slobodnim hrišćanima, i o mukama o kojima bi trebalo napisati nove zbirke žitija — Mineje, To je bio sukob sa zemaljskom Crkvom radi druge crkve — nebeske. Mnogi tadašnji prosečni ruski ljudi, obdareni verom i tražeći je, išli su da vrše podvige za veru, i s njima zajedno je pošao Tolstoj, ne usamljen u svojoj oholosti nedo tražeći intiman dodir sa Bogom. Zato dreh Lava Tolstoja pravoslavni moraju da zovu »sveti dreh«, Svšt je bio greh srednjevekovnih lolarda, husita, puritanaca, kalvinista, i hugenota; svčt beše i greh Lava Tolstoja.

Kratko vreme pred smrt, Lav Tolstoj je pisao jednom pravoslavnom svešteniku, koji se bio obratio na njeda, da smrinom čoveku nije dato da znade Boga, nego da može samo · da traži svim srcem svojim i svom mišlju svojom, i zato da se ne može suditi čoveku zbog razlike u veri, ma se ta razlika javljala i kao svetogrdje. Ove reči služe kao temelj tolerancije, ne kao slabosti duha i ravnodušnosti, nego kao sveta tajna koja više približuje Bogu nego verska zatucanost. Da li je o tome mislio Lav Tolstoj kada je pisao one stranice u »Vaskrsenju«, koje su toliko uvredile pravoslavne?

Sveti greh Tolstoja sastoji se u tome, što je on svoje misli, osnovane na shvatanju sveta post rem, na pojmovima, na znanju velikom ili malom, došavši u njima do sigurnosti, uzdigao u svojim delima iznad vere. A on se sam sasvim predao krajnjem argumentu, koji leži u osnovu racijonalizma zdravome razumu, Onda je sve što je tradicija, sve što je nasledjeno od otaca, sve što se tajanstveno sakrilo u srcima, o čemu su reči teške i maglovite, a misli se ne mogu odvojiti od osećanja, trebalo objaviti kao zabludu. Plašljivi racijonalistički umovi, dakle — sa malim brojem izuzetaka — svi mislioci prošlog stoleća, nisu naprosto umeli da svoje misli dovedu dotle da se, razgolićavajući ih, otkrije proslavljeni od njih zdravi razum; i oni čine nekakve popravke, hoće da se zaštite skepticizmom, traže mir duha u istorizmu koji hoće da postave na mesto obaveznih norama, iako nažalost istorizam priča o tolikim gorkim zabludama i razočaranjima. Razume se da Lav Tolstoj nije bio takav; a istorizam je njemu, već prema stanju пјебоуа duhovnog bića, t. J. za njega mislioca srednjovekovna,

296