Nova Evropa

вољство, и успева; али се ипак губи у рефлексијама, чак и резоновању, које често смета читаоцу.

Сама Ана Карењина, ињен љубавник гроф Вронски, чим престаје занос страсти, осећају да је њихово чувство — лаж; али неће то да признаду. Лаж је свуда — у раду високих чиновника, у друштвеним конвенцијама, у ситницама породичHor живота. Љевин-Толстој их неће, — он се крије на своме имању, са младом љубљеном женом, живи за своју срећу и за свој посао. Али и ту не налази мира, јер се на његову путу јавља некакво несхватљиво Божанство, и пита га: „А шта ће бити даље, зашто живиш2" — Ана Карењина је свакако један од најсилнијих и најуспелијих уметничких ликова Толстоја. Као у старогрчкој трагедији, иза њених високих облих плећа ми чујемо кобни шапат тамних божица. Толстој ју је видео и осетио до последњег предсмртног дрхтаја душе, Али он није нашао за њу речи пуних узвишене самилости, које су се отеле пламеном срцу Дантеа кад је видео удес Франческе да Римини, — у Толстоја одјекује и овде неумољиви глас „Правде", главног јунака, који грми, као на Сијонском Брду: „Моја је освета |" Та надчовечанска освета баца Ану Карењину под точкове воза, и приморава Вронског да пође као добровољац у Србију (1875—6), да „да свој живот онима којима он може још требати,.." 5 |

Ту лаж и то лицемерство несамо вишег друштва, него и свих његових установа — суда, званичне Цркве, режима, Толстој ће онда покушати да обори у свом роману „Васкрсење", од којега већ бар трећина страница више личе на памфлет или расправу него на уметничко дело. Његов јунак (Нехљудов) само је галванизирани леш, и ми осећамо да овде „Толстој уметник“ није више у складу са „Толстојем мислиоцем“, Затим је дошла духовна криза, и Толстој је написао своју „Исповест“ и „У чему је моја вера", наметнувши себи мисао, да је уметност само ташта забава, да треба тражити једино голу Истину у моралу, у „упроштавању", у сељачком раду, у доброчинству, и у ширењу свог учења. Неоспорно је, да му је често и полазило за руком да оствари свој програм и да угуши у свом срцу поезију сентенцијама, резонирањем, старачким гунђањем, и мрзовољом, која је одувек живела у њему поред високе и чисте љубави према свету и човечанству,

се догодила чудновата ствар, У многим његовим делима овог последњег перијода, у „Крајцеровој сонати“, у „Живом лешу“, у „Ђаволу“, у „Хаџи Мурату“, поезија ипак тријумфује на штету моралне поуке, Ми нисмо нимало уверени да не треба земаљске љубави, али је јунак „Крајцерове сонате" Познишев потпуно жив човек, иако на граници лудила; а у „Живом лешу" ми видимо пре свега ужасну човечанску трагедију и заборављамо педагошку страну овог дела. Свакипут

321