Nova Evropa

рускога народа. Руски их народ назива обично „божјим људима", назирући у њима увек нешто мистично или чак и свето. Несхватање „пророчанстава“, и духовна „тражења“ оваких „светих“ јуродиваца, побуђивало је Русе да налазе у њиховим речима и појавама — „божју правду“, па се тако стварало и право ходочашћење к таквим типовима, почевши од најдоследнијих религијозних аскета, па све до лукавих и прорачунатих дворских будалаша (Распућин). Близак је типу јуродиваца и тип комедијаша, поготово онога који прави комедије „на свој лични рачун“, шибајући се и понизујући лично пред својом околином, „Но прави се тип јуродивца не понизује" — вели Н, В. Крајински —; „његова је кроткост само маска; он понизује друге, и воли да одвали по коју јачу и силницима овога света, али дабогме само у границама допуштенога“. И спољашње „оригинално“ одевање, као и мимика, покрети, —- све то упућује на неку нарочиту индивидуалност, личну осебујност. Главна црта овакова „оригинална човека“ јесте —- егоцентричност, и старање да привуче на себе сву пажњу своје околине. К овим главним цртама придолази онда и дијогенска склоност ка једноставности живота, или к потпуној беди и одрицању од свих блага овога живота, Укратко: у читаву хабитусу такова индивидуа наћи ће психијатар израз ненормалне психике. Та ненормалност има свој корен, углавном, у болесној средини, из које ничу, и на којој могу да до легендарних димензија израсту овакви јуродивци, Таквом је средином било, међу осталим, према Крајинском, и руско друштво Толстојева времена, друштво чија се душа копрцала у неодређеним тражењима, те притом дизала на свој болеснички пиједестал јуродивце као кумире, карактеризујући тиме своје доба као позадину грандијозне руске катастрофе и помрачења умова,

Таквим је „јуродивим“ кумиром ове болесне Русије био, по мишљењу Н. В, Крајинскога, и Лав Николајевић Толстој. Алегоричност у његову уметничком изражају, сликовитост његове приповедачке дикције, као и јарка егоцентричност читаве његове појаве, његова живота и рада, — према овоме писцу, — истакнуте су црте „јуродства“ Толстојева, Од најранијих својих белетристичких дела („Детињство, Младост, Дечаштво") истиче он, у Иртењеву, своје „ја“, и о томе „ja“ не може ћутати („Не могу молчатђ“) управо до своје смрти, стално проповедајући и исповедајући („Исповед“), „у чему је његова вера“, Све и свуда је он, и само он, Као такав устаје против свакога и свега што долази у сукоб с „његовим моралом“ —- с његовом љубављу к ближњему. А у ствари, не љуби тај егоцентрични себичњак — вели Н, В, Крајински никога, осим себе и своје позе. На рушевинама тадашњега друштвеног поретка хоће он само да изради постаменат за

332