Nova Evropa

Споменик је добро димензијониран и израђен управо према линији и архитектонским пропорцијама ступовља и читавог амбијента, те ствара једну савршену хармонију, Он са својим димензијама никако не руши грандијозност Перистила, осим ако се притом не мисли на оне двије позније капелице, које су тек незнатан елеменат архитектонске цјелине, којој тек моћни римски остаци дају величину и значај. У сразмјеру с овом моћном римском архитектуром, споменик Гргура није ни превелик ни претежак, па се стога никако не намеће својој околини, нити са својом архитектонском силуетом има било које намјере да створи снажан посебан елеменат, који би се одвајао од архитектонске цјелине чији саставни дио он мора постати. Он се састоји од једноставног кипа, који има бити постављен испред Протирона на дну Перистила, на ниском обичном постаменту, како су били постављани и стари римски кипови на јавним трговима, који обично нису били одвише пространи, Споменик је саливен у бронзи, те се подређује и прилагођује околини, налазећи се на њену јужном крају, тако да ће, гледан са јужне стране Перистила, изгледати да се налази у празниви једног великог римског свода, који ће га затварати попут једне нише. Фигура Споменика није додуше у стилу неког римског императора или божанства, али се димензијонално ослања на римску старину, као што се идејно те по свом духовном и моралном значењу, као и по својим детаљима, ослања на средовјечно хришћанство, Кип нема ништа „модерно“ у смислу у којему се оно данас схвата, осим чињенице да је замишљен и израђен у данашње доба, али на начин који неће кварити хармонију и јединственост амбијента, састављена од елемената разних времена и стилова, а која упркос свему постоји између египатске Сфинге, хришћанско-готског звоника, познохришћанских капелица, цркве Светога Рока, и обичних станбених зграда. Данас су се сви ови продукти културе најразличитијих перијода слили у једно јединство, које ће споменик Гргура Нинског још јаче повезати и потенцирати, а да никако неће умањити умјетничку љепоту Перистила, на којему ће спојити римску са хришћанском традицијом.

Ово су мисли и интенције, жеље и наде, које су водиле Ивана Мештровића када је замислио свог Гргура и изабрао му мјесто испред Протирона, које је он чешће развио и саопћио својим искреним штоваоцима и пријатељима, да им докаже, да га при постављању Споменика баш на оно мјесто не води ни каприс ни случајност, већ дубоко логично увјерење, засновано на античким традицијама. Овом дубоком увјерењу умјетникову требало је поклонити пуну вјеру ис њиме се сагласити.

Напокон треба уважити, да се са покусним постављањем Споменика на Џеристил не дира и не одстрањује ниједан