Nova Evropa

одрицање од апстрактног символизма, као и од просте фотографичности, од уског, протоколисаног натурализма, и од свих схематичких формула пропагандистичке уметности — „агиток" — у уском смислу ове речи,

Не може се у кратком прегледу дати опширна карактеристика свих грана совјетске уметности, па ћемо тек набацити контуре и додирнути најистакнутија имена уметника и њихове радове. И то ћемо почети са совјетском литературом, као најодговорнијом и најраспрострањенијом граном уметности, Ту пре свега наилазимо одмах на два фронта: један су такозвани „попутчики" („сапутници“) — представници револуцијонарне интелигенције, који су собом донели у литературу знатно литерарно искуство, а генетички су везани за претходно литерарно развиће; то су: Конст. Феђин, Слоњимски, Ољеша, Сејфулина, Лаврењев, Зошченко, Никитин, и од песника Тихонов, Пастернак, Сељвински, Други је фронт, млада група пролетерских писаца, која је већим својим делом изашла из радничке класе, и органски је повезана са пролетаријатом и колективистичким схватањем и тумачењем живота. Ова друга група (Љебеђински, Гладков, Киршон; од песника: Дамјан Бедни, Безименски, и други) знатно је слабија од прве у погледу технике (премда неки и од њих, например Дамјан Бедни, владају савршено стихом), али је јача идеолошки, а по своме социјалноме садржају ближе стоји наравно пролетаријату. Занимљиво је, и није случајно, да баш „попутчики“ по романтичким мотивима нагињу темама грађанског рата („Братђа" Феђина, „Хождение по мукам“ А. Толстог, „Конармиз" Бабеља, „Партизанские рассказвг' Всев, Иванова, и т, д,) у исто време док се пролетерски писци оријентишу према темама социјалистичке изградње, реконструкције газдинства. („Цемент" Гладкова, позоришни комади Љебеђинскога, Киршона, и других],

Ако је у почетку Револуције прво место у литератури припадало песништву, данас нарочито привлаче веће форме, монументални жанр, који обухвата пре свега прошле историјске догађаје, Прво место припада роману. Славна прошлост руског романа наставља се, светска слава Достојевског и Лава Толстоја не престаје ни данас утицати на нове нараштаје; штавише, авантуристички и сатирички романи (Еренбургов „Хулио Хуренито" као типичан пример) постепено тамне и остају позади пред романом-епопејом, романом психолошким, романом пуним проблема, Чисто историјске теме узимају се ретко и обрађују се са гледишта савремености, актуализују се; главна су тема — велики револуцијонарни догађаји, грађански рат, који раздваја браћу на разне стране барикада, криза старинског интелектуалног схватања живота, револуцијонарно буђење села и удаљених области. Занимљиво је да се нату-

рализам, који понекад граничи са физијологизмом, преплиће

171