Nova Evropa

Совјетска драматургија и казалишна уметност иде неколиким стазама; једни настоје да ускрсну традиције херојскоисторијске драме или трагедије, понекад искоришћавајући и символистичке обрасце и слике; други, оријентирајући се ка савременој садржини, крећу се по матици реалистичке и психолошке драме, Ка првој групи могу се прибројати Комесар Просвете А, В, Луначарски („Оливер Кромвељ“, „Бархат и лохмотњи"), Волкенштајн („Спартак“), Каменски („Степан Разин“), код којих су централни јунаци историјске личности, борци за слободу. Други правац — Биљ-Белоцерковски („Шторм“, „Штилљ“, „Шахтер"), Гладков („Ватага"), Љебеђински, Ромашов, — обрађује јасне политичке проблеме (интелигенција, социјализам и совјети, привредни препород земље), изводећи на сцену нове психолошке типове, У последње време осећа се, као синтеза оба правца, стварање патетичке, херојичке, лирички узрујане драме, на актуелне теме; таке су „Город ветров“ Киршона, и „Командарм" Сељвинскога,

Руско позориште стекло је већ и у Европи и у Америци светски глас. Гостовања Руског Балета у дореволуцијонарној епохи, а после Револуције путовања Московског Художественог Театра (на челу са К,. С. Станиславским и В. И. Немировић-Данченкомј), те Театер Вахтангова, Камерни Театр (на челу са А, И. Таировим), и други, разнели су славу руског позоришта далеко иза предела руске земље. Совјетски театар данас има два главна огранка; једно је професијонални театар, одгојен у казалишним и режисерским традицијама, а друго је већ споменути „саморадни" театар који је поникао из крила самог пролетаријата. К првоме спадају такозвани „академски театри" (бивши „императорски"), у Москви и Љењинграду, који су јако еволуцијонирали за последњих година у смислу левичарском; затим московски „Художествени Театр", чије се име изговара свуда са страхопоштовањем, но који се такођер знатно помакао са ранијих позиција психолошког реализма прелазећи полако на савременије теме, Сем ових, овамо спада и сјајан низ позоришних „лабораторија“ за нову сценску уметност, где треба нарочито споменути имена храбрих новатора-режисера, твораца новог спектакла, М ејерхољда, Таирова, и друге, Гррво место међу њима припада Всеволоду Мејерхољду, који је избацио чувену лозинку: „Театарски Октобар“ (т, ј, копија „Октобарске“ Револуције у позоришту). (Он је неуморан испитивач нових форама, који је први поставио и практички решио питање рушења фотосценске кутије; уништио је завесу у позоришту, напунио сцену невиђеном динамиком (покретни дуварови — декорације у „Дајеш Европу" Еренбурга), доследно извео из употребе гомилање декорација и заменио их конструкцијама и апара-

173