Nova Evropa

васијони, Ми чинимо ново, и примамо ново, и не опиремо му се, јер знамо, јер смо свесни, да је то закон људског живота, да човек мора... Природа, тежња, идеал риба је — да пливају, тица — да лете, а човека —- да ствара ново. Да ли ће му то донети срећуг — Ко зна! Можда, ако икад сазна зашто је тако. Али човек мора ићи даље, мора бити више него стваралац: њему је потребно да буде тога свестан, и да може, гледајући на своје творевине, рећи: то ваља, то је за нешто добро, то сам добро учинио.

Тај је процес веома дуг. Живећи прво задуго у породици, човек је тек онда сазнао шта је породица, и — видевши шта је створио — он је санкцијонисао уставову породице. Али је живот текао даље, напред, па је он, после више хиљада година, имао да се суочи са новим проблемима. После породице, дошли су односи према суседима, а онда и односи према другим, удаљенијим племенима. Бог Аврамов постаје бог општи. Ту је учињен највећи корак у људском прогресу,. А кад један бог постаје бог свију, морало се наћи нешто да се сви са тим богом и измире, — нешто ново; морао је, очигледно, доћи месија. И он је дошао. Племенски богови могли су бити богови рата, — Христос се појавио као бог мира. Човек је морго напред, морао је хтео-нехтео у додир са другим светом, и изван породице и изван племена, иако је чувао породицу као најдражу тековину, а иза породице племе, Нови односи, нове установе, рађали су се: државе и нације. Тако и отаџбина улази у ред драгоцених тековина, чим човек постане ње свестан, а патријотизам се поштује исто као и брак, За патријотизам се губи зжеивот; али они који гину гледају у њему нову еру, чак крајњи циљ, проповедају да је славно и слатко за отаџбину умрети, Било је, наравно, одувек и слабића или циника којима ништа није свето, и који не би никад ништа жртвовали осим кад је у питању њихова властита личност и њена корист. Други опет начинише жртвовање манијом, па су умирали за разне идеале, — sa цркву, слободу, за свакојаке метафизичке теорије: рили земљу и студирали старе манускрипте, тражећи нове разлоге и нове богове да за њих гину. Док су ти идеалисти гинули и патили, себичњаци, материјалисти, куповали би робу од оних који су бивали принуђени да је продају буд-зашто, а затим су ту робу препродавали онима који су морали да је купују без обзира на цену, — људска беда било је њихово благостање, Њих су мрзели и презирали, и звали су их трговцима, али, ко је морао, или ко је имао преко оног што му је требало, продавао је робу њима, иако је то све било у малом опсегу, уколико су били близу или заједно. Куповање и продавање није било уобичајено; или бар, живот се није вртео око тога: људи су живели у породицама, или су били слуге на великим имањима, а обрађивали су онолико колико им је било потребно.

258