Nova Evropa

ништва (»по #ахабоп у ћош гергезепфаноп«), од искона је стожер енглескога Устава.« У овим ријечима крије се кључ развоја енглескога представништва. А у том представништву енглески политички таленат привео је у живот онај начин владавине што га називамо парламентарним системом.

Парламентарни систем, како се у Енглеској развио, најбољи је примјер за све оне карактеристичне црте енглеског политичког устројства које смо напријед набројали. У развоју и данашњој структури енглеског парламентаризма видимо на дјелу и конзервативни дух енглескога народа, и његову љубав за традицију, и политичку мудрост која иде за непосредном користи и најбољим ефектом, и ону склоност ка легалним фикцијама, уз крајња поштивања законитости, па напокон и ону енглеском уставном праву својствену чудну смјесу и оно допуњивање између закона, обичајног права, и уставне праксе. Скучен простор не допушта описати цијели занимљиви развој те уредбе; али ћемо ипак додирнути главне њене црте.

Познато је, да Парламенат саставља Краљ у заједници са Горњом и Доњом Кућом (»King im, mparliament«). Парламенат има законодавну власт, те он може својим законима све одредити (нема посебних уставних закона с повишеном снагом). Главну ријеч има данас код тога Доња Кућа (»Ерошве о1 сопипопз«), која је кроз стољећа успјела с једне стране потиснути овлаштења Куће Лордова, а с друге стране добити уплив на извршивање оних власти које припадају Краљу (т. зв. »прерогативе«). Главна је полуга било, с једне стране начело министарске одговорности, а с друге стране право Куће да одобри или ускрати државни прорачун. Тиме је Доња Кућа помало довела до конвенцијоног правила, да се Министарски Савјет има узети искључиво из редова већине, и да Влада има одступити ако изгуби већину, уколико неће да пође на изборе. Кабинет је дакле експозитура Парламента, боље рећи његове већине. Док Кабинет ужива повјерење Куће, он има у руци огромну власт, јер на једној страни руководи законодавним радом у Парламенту, а у другу руку врши — у име Краља — све прерогативе. Доња Кућа није смањивала прерогативе испод извјесне мјере, јер је стално настојала да извршивање прерогатива дође у руке од ње делегираног одбора, т. ј. министарства. Зато је још и данас, по енглеском Уставу, краљева власт врло јака, али Краљ сам не врши ту власт, него тек преко Кабинета. А ипак се тај тако моћни Кабинет у Уставу нигдје ни не спомиње; па су у доба када се Кабинет појавио и развијао, тај израз и појам били црвена крпа за енглеске политичаре. Никад они не би били допустили да се таква уредба — »кабала«, како би говорили, — створи у њиховој средини; тек потом-