Nova Evropa

расе, и најволео је да их расправља на непартијским платформама, јер није трпео да се таква озбиљна опћељудска питања третирају с примесом партијских расположења и страсти. Његови јавни наступи имали су увек траг неке уздржљивости. Уза сву непоколебивост уверења, чинило се да му недостаје снаге, али је био пун отворености и грације. Друштво у којем се је највише кретао било је готово чисто радничко. У то су време Морис (М/ ата Morris) HB. другови настојали популаризовати у Енглеској социјалистичке идеје, и Карпентер им је својски помогао, живећи физички и душевно животом радника, а истовремено пишући, размишљајући, и опшштећи са људима, попут Толстоја. Изгледа, да су се особине духова какви су били Хвитмен, Толстој, Ниче, и. слични, нашле на окупуну Едварду Карпентеру. Он је живео управо онако како је захтевао од других да живо, и доследна искреност у свему што је радио и подузимао једна је од најмаркантнијих његових одлика. Као и на Валта Хвитмена, оријентални пантејизам учинио је на њега неодољив утисак, па је године 1890 прекинуо дотадањи свој начин живљења да би за пар месеца отишао на Цејлон, у друштву једног познатог Гнанија. Затим је наставио својим скромним животом, пишући од времена на време књиге и есеје, социјалне, филозофске, и уметничке садржине, примајући посете и доказе пажње од литерата, пословних људи, лабуристичких и социјалистичких вођа, који су осећали чар његових речи, и из редова социјалних идеалиста широм целога света.

Песник Демокрације дочекао је високу старост (од 98 година), живећи вазда повучен у својој малој вили у Гилдфорду, где је прошле године и умро (28. јуна 1929). Његова смрт забележена је од дневних листова више-мање кратко и сухо. Листови с левице (например »Mamchester Guardian«), писали су о њему топло и опширно. Кратко, али осећајно, писао је о њему Ретклиф (5. К. Какси ће) у њујоршком седмичнику »Тће Маноп«; он је био присутан и на песникову погребу, који овако описује:

„Мала пратња била је у закашњењу, Ми смо чекали на улазу у гробље. Наједном је дојурио капелан на мотоциклу и ушао кроз капију... Ковчег је био од најпростијег неполираног дрвета, вас покривен цвећем. Улшли смо у малу капелу, где је капелан почео с опелом, у оном једноличном, журном тону што су га генерације енглеског свештенства установиле као прави и једини пут опраштања са мртвацем... Затим смо ишли на гроб где је други један свештеник, на исти нечујни начин, измодио остале молитве. Око гроба било је око двесто особа, већином људи из околице, — чланова локалне Labour Рагфу, задружних установа и Тгаде Шаоп-а, све људи који су знали какав се то човек ту спушта у троб. Ниједног „народног вође" није било на погребу. ;

124