Nova Evropa

EDWARD САКРЕМТЕЕ. POSLE PEDESET GODINA.

Obazirući se sada, nahon pedeset godina i više, had je glavno delo života svršeno,

Kad jasno predamnom leže sve fehovine života, i uspesi i veže, fe samo malo elemenata ostaje nenabrojano, —

Pitam se: što je suština, što surha, što Rorist od svega?

Šlo da uzmem sa sobom bhada Smrt dodje — Rao što onaj koji, polazeći domu, uzimlje cuef na spomen lutanja po ljuphim poljima?

Da li pohvale i slavu? — No uhboliho bijaše toga, bijaše fo samo lagano gibanje vefra za onoga hoji fraži ljubljenog u noći: ugodni ćuv, boji bi ipah mogao da mu ugasi žižab!

Da li su sve radosti života, što sam ih imao, u fome: — u Ртазтит šumama i u planinama, u suncu i u vodama, u drušfvenom žiuolu i bučnoj živahnosfi, u mom sadanjem radu?

Da, te stvari bijahu prehrasne, ali ja sam mimo njih prošao i ostavio ih, i ne mogu ih vrafifi. Polja ostaju, a cvetovi što sam ih ofbinuo venu već na mojim grudima.

Da li je suština u mojim fehovinama — dobara, veštine, znanja, Parabftera —, ali što su mi one do umor, sem aho ih mogu prepustiti onima Roje volim?

O, malo srce, u hojemu moji prijatelji i svi dragi žive, ti mi

· јефто озтаје5!

Dok ja živim, fi živiš, a doh fi živiš, žive i oni Бојта је Фот medju fuojim zidovima.

Čini mi se, da ću sačuvati tebe i onda hada umrem,

Čini mi se, da ćeš ti rasti i onda Rada svet iščezne; —

Rasti, rasti dob postaneš drugi Suet,

Raj moj u hojema ću naći

Sve ljubljene moje, i oni mene, za парее.

(Iz zbirke »Тошата5 Петосгасу«, ТУ део, s engleskog preveo, Ž. Vebarić.)

126