Nova Evropa
кућице са властитим вртом, постављене колико је год могуће даље од великога града. На нашим зидовима нема места за велике уљене слике, све кад бисмо их и желели и могли да набавимо. Цели камин, некада тако импозантан, смањио се у символ, — остала је само полица над плинском ватром или електричним радијатором. Наше су завесе, уколико их уопште трпимо, једноставне, светле и по могућности сталне боје, из тканине за прање. Зидови су бојадисани, или превучени папиром који изгледа као слика или цртеж. На њиховој светлој површини долази до изражаја какав нежнији акварел, или неколико финих гравура Бона (Млштћеаа Вопе) или Е. Невинсона. Или имате, можда, у великом броју наших одличних сликара-гравера, свог нарочитог љубимца»...
Хвистлер и Тернер дошли су коначно до свога права међу свима нама, наравно — у репродукцијама; оригинали су већ давно продани. А штампали смо и илустрације сиротог Бирдслеја (Ашђтеу Веагдајеу), над којима су се наши родитељи толико згражали, када смо ми били још млади!... А да данас још живи, био би сразмерно млад човек!
Занимљив напредак у развоју енглеског модерног уметничког укуса састоји се у повећаном интересу за вајарство. Можда је један разлог у томе, што су многи наши јавни споменици посвећени палим јунацима, па имамо дубоког личног интереса и за њихову уметничку страну. Други је разлог, вероватно, што живимо више у слободној природи, па нам није свеједно шта гледамо по нашим парковима и на раскрсницама и трговима. Напокон, модерни идеал лепоте и модерно одевање, у својој разборитој једноставности, омогућило је вајарству да постане жива савремена уметност а несамо егзотична. И велики светски мајстори. вајари, којих су последње деценије дале неколико, допринели су поуздано повољном развитку ове уметничке гране.
Ипак, кроз сву једноставност линије модернога покућства, из које избија укус савременога грађанина енглеског, помна пажња и оштар поглед посматрача и психолога опазиће и осетиће ноту »жалбе за старим«, која се издалека спрема да пробије и да допуни ову сувише наглашену жељу за миром у соби немирнога столећа. Па ако се из достојанствених салона наших прадедова, око године 1850, задржало ишта што је преживело селидбе и потресе трију четвртина века, биће то поуздано т. зв. »ричмондски крејони«. Обесите их изнад великога грамофона, па навите >Давно беше, давно«, и кроз маглу времена — гледајући их — наслутићете њихову најивну чар... Нови богаташи "већ купују ове »крејоне« и стари махагони.
Еаппу Сорећапа.
135