Nova Evropa

који је створен за друштво, мора наћи у истоме друштву највеће могуће задовољење, да би то исто друштво од њега с правом могло захтијевати да му посвети и задње своје напоре. То би био један регулатив, који би имао исправити пречеста колебања у свијету и прејаке социјалне осцилације. Стога није неоправдано мишљење, да се не могу постићи стални успјеси у напретку а да се не удовољи правим тражењима демократизма, и да се не крене на путеве који воде к ознаци »бољег и лепшег за све и свакога«. Пропала су царства, нестали су народи, само зато што су гушили успињање личних вриједности, или што су опћенитоме добру претпостављали добра оних малобројника који су то тра-

жили по некоме праву које извираше из припадности становитоме роду, религији, или сталежу. Државе су се подигле за кратко вријеме до високог степена напретка гдје је начело личних вриједности за сваки рад, за сваки положај, и за свако мјесто, било једино мјерило, а опће добро једино стремљење.

Пуна индивидуализација дијете је либерализма, који се је развио као гласна реа кција на мрачне планове Средњег Вијека о повлаштеним и изабраним по божјем допуштењу и вољи. А реакција је то била и на нехришћанско — у ствари паганско — учење о потреби тихог подношења неправде. Индивидуум у служби свога ја имао је свој златни вијек; он је на рушевинама повластица по рођењу извојевао првенство личној снази и вриједности. Али се брзо показало, да ће баш те личне способности у искључивој служби своје особе створити сталеж нових овлаштеника. То се исто очитовало и у односу држава између себе након бучних побједа вијека нацијонализма. Свака је прегла да се развије у једну омеђену индивидуалност, која ће учити и проводити као своје свето право начело, да је читав свијет створен да се подреди и служи њеним интересима. У вијеку провођења такових тежња морао је букнути Велики Рат као пожар разузданих и разливених страсти, у једној неразумној утакмици која је покренула била све своје снаге да противника уништи, а не да се с њим натјече у стварању добара и у откривању средстава за лакше и потпуније искоришћавање тих добара. Заблуда је стога било мислити, да ће Велики Рат донијети право рјешење за минуле и нове сукобе. Он их је само класирао и разголитио је застрто, вијековима скривено, да упути све учеснике и све мотриоце на једну устаљену истину: да се силом ниједно питање о опћем људском напретку и добру није никада и неће никада коначно ријешити.

Остаје, да се покушају нове методе. Ми живимо у вијеку тих покушаја. Али ако је исправно мишљење, да се индиви-

дуализација грађанина има проширити и продубсти, а успјеси

167