Nova Evropa

су их оставили саме овога карневала, јер су они сами дошли по њу; и нека нису љубоморне на ове жене, које — осим што не говоре нашим језиком — плешу само са родбином и са марамицом у руци«. Ипак млади људи мора да су се добро осећали у Дубровнику, јер су остали у њему све до 11. фебруара.

Године 1559, забрани Папа читање библије на било којем живом језику; у Далмацији је међутим народни језик тако дубоко био продро у католичку Цркву да Бекадели није знао шта да ради, па тражи савета од кардинала Алесандрина: »Овде у целој провинцији словинској (Зећауота), као и у Дубровнику, имају на свом језику, по њиховим речима још од времена светога Јеролима, све свете књиге; они их несамо редовно читају у женским манастирима и по приватним кућама, него у целој земљи, почевши од кате драла и манастирских цркава па на ниже, читају мису на словинском језику, и — као што чујем — на том језику се заређују и постају доктори. Будући да је овај обичај врло стар, као што рекох, било би готово немогуће укинути га У једном другом свом писму, Бекадели спомиње да се проповед само у Госпи држи на талијанском, а по другим црквама на словинском. Он и потанко описује једну такову проповед, на дан св. Томе, 7. марта 1559: Лодовико пође у цркву Доминиканаца, где је млади један фратар »та Атбаго ећ Зећјаопе« држао »словинско-латинску« проповед (una ргедса зећпамо-Јанпа). Чудно нам долази овај хибридни фратар, који у исто време говори на два језика; али главно је да Бекадели критикује његову проповед, и каже да је говорио »поп 1перге«, из чега се даде закључити, да је Бекадели за четири године научио словински тешки језик, иако не савршено.

Нема сумње да се Бекадели, после пет година у Дубровнику, пријатно осећао. Ипак, кад му се пружила прилика да се без потешкоће врати у Италију, он није могао да одоли искушењу.

У августу 1559 умре папа Павле ТУ, а у децембру исте године наследи га благи Пије ТУ, Бекаделијев претходник у дубровачком архиепископату. Сада Бекадели попусти молбама својих пријатеља из Италије, и с пролећа 1560 већ се спрема да остави Дубровник. Колико га је мисао на растанак са Дубровником мучила, види се из ове латинске елегије (седме по реду) која је у то доба настала:

Quae mihi cum temera primum lamugine malas Vestirem, Musae, saepe iulistis opem,

Et cum praeruptos temtarem scamdere momtee Pronam signastis quae decet ire viam,

188.