Nova Evropa

Будући да небо хоће да се ја спустим ка земљи и повратим јој овај мучни плашт (т, ј, тело), којим сам огрнут прошао — са тугом и сузама тамне долине и алпска седла, —

Остављам вас и тешко ми је; и од свег срца грлим Дубровник, моју драгу невесту, огледало Илирије и њезин највећи понос:

Молећи, да му с наклоног неба увек слази радостан мир, и да његова слава вине крила далеко на исток и на запад.

Својим одласком из Дубровника Бекадели се није одрекао части архибискупа дубровачкога, и он је озбиљно намеравао да се врати. Али због његових врлина и учености, требали су га на све стране. У новембру 1560, папа Пије ТУ објави поновно отварање Трентског Концила (1545—1563) и хтеде да му Бекадели присуствује; тако Лодовико крене за Трент, крајем септембра 1561, и стиже на време за службено отварање седамнаесте седнице (18. [. 1562).

Међутим настадоше у цркви дубровачкој, остављеној без пастира, нереди као што су били пре доласка Бекаделијева. Заступник Архибискупа био је викар Симо Менчетић. Против њега су непрестано сплеткарили поп Никола Гоце и архиђакон Марин Кабога. Људи су кривили због ових свађа неспособнога Менчетића; паче се говорило да Бекадели подржава Менчетића на том важном положају само зато што је од њега био позајмио сто шкуда за пут од Дубровника до Рима“). Бекаделија су мучили ови нереди у његовој цркви, и озбиљно је хтео да се поврати у Дубровник; Хризостому Калвину, опату Св. Јакова, пише крајем године 1562, да ће се повратити о Ускрсу 1563. Али није било суђено.

Године 1563, док је још Лодовико учествовао у Трентском Концилу, позове га Козмо де Медичи да се прими части архиепископа у Пизи, где би у исто време васпитавао и његова сина Фердинанда, који је недавно постао био кардиналом иако му је било тек једанаест година. Лодовико одбије ову понуду, осећајући важност својих дужности према дубровачкој цркви. Али Папа му тад нареди да остави Концил и да крене у Пизу, дозволивши му да предложи достојну личност за свог наследника у Дубровнику. Бекадели одмах јави Дубровчанима папине жеље, и спомену четири особе као своје евентуалне наследнике; али остави Дубровчанима на вољу да изаберу и кога другога, ако им се ниједан од наведене четворице не свиђа. Један од ове четворице био је калабрез Хризостом Калвини, опат манастира Св. Јакова, и Дубровчани се једнодушно изјавише за њега. Чини се да је код тога највише одлучила околност, што је Калвини позна-

•) А. Ђиганте побија — доста неспретно — Серафина Раци, који потврђује ову вест,

190