Nova Evropa

поглед на Лигу Народа, један исјечак из њене праксе, стваран приказ каква она јест, а несамо теоријско расматрање о томе каква би она требала да буде. То је баш најбоља страна ове књиге и уједно разлог зашто ће је корисно моћи читати свако ко се занима за ту некадашњу утопију а данас стварност у односима држава која се зове Лига Народа. Основа по којој је поступао писац је од изванредне јасноће. Логична диоба проведена је са толиком увјерљивошћу да је приступ заплетеном проблему потпуно олакшан. Аутор приказује најприје догађаје од 1926, тојест кризу која је настала уласком Њемачке у Лигу Народа, а затим редом проучава питање броја мјеста, питање трајања мандата, и питање избора и начина бирања чланова Вијећа Лиге Наоода. У самом уводу, у једној подужој биљешци, пружа прије тога још један занимљив аспект који поставља питање састава Вијећа, а то је индивидуални избор представника држава-чланова. Погрјешно му се чини мишљење, да би представника требало да директно бира парламенат, односно народ. Отуда би наиме могла настати двојака политика владе и парламента, а осим тога било би то и непотребно, јер у »нашим модерним државама«, каже Др. Поповић, »парламенат је еманација народа, а влада произилази из парламента«. Сам народ има увијек контролу путем парламента, па према томе и над владом и њезиним држањем у Женеви. Историјат састава Вијећа извршен је почевши од ступања на снагу Пакта Лиге Народа. Мировна Конференција, која је саставила Пакт, предвидјела је да му чланови буду све велевласти, а осим њих члан 4. одредио је и четири државе (Белгија, Бразилија, Шпањолска, Грчка) као несталне чланове. Како је Амерички Сенат одбио ратификацију Мировног Уговора, Сједињене Државе нису приступиле Лиги, па је услијед тога у Вијећу остао једнак број сталних и несталних чланова. Мандат несталних трајао је годину дана, и тако су амбиције држава имале изгледа за удовољење. Криза од 1926 није међутим настала отуда што би неке државе хтјеле ући у Вијеће као нестални чланови; она је настала зато што су Бразилија и Шпањолска, које су већ биле нестални чланови, хтјеле да добију стална мјеста. Ти захтјеви дошли су до изражаја када је Њемачка најавила свој улазак у Лигу Народа, а слиједиле су их и Пољска, Кина, и Перзија, које су такођер тражиле стална мјеста. Рјешавање проблема проширења Вијећа, који се тиме наметнуо, писац разлаже у четири фазе: прије изванредног засједања Скупштине, изванредно засједање Скупштине (8—17. ожујка 1926), Комисија за састав Вијећа (постављена по Вијећу 18. ожујка 1926), и рјешење постигнуто у Скупштини која је засједала у рујну 1926. Ово рјешење је ком-

219