Nova Evropa

рати, у изгнанству, на туђем тлу. Макар и блиска — братска — средина Југославије, изискивала је потребу нове оријентације, прилагођење другим друштвеним, економским, и културним условима. То је значило: поново формирати, васпитавати себе у новом правцу, везати своју прошлост с изненадном садашњошћу. Додуше, у крви и срцу живела је стара успомена на везе наших народа, у мислима је била јасна, од детињства негована, традицијонална љубав према словенској браћи; али то је све било доста апстрактно, магловито. Сада је требало установити реалне односе, заузети одређен став, или се расејати у ефемерним данима емигрантског живљења. Тешко је било свима, интелектуалцима најтеже. Ту је била у питању, поред свега осталог, још морална одговорност пред будућношћу. Радници, представници техничких струка, агрономи, инжењери, и лекари, могли су лакше и без колебања применити своје способности и своја звања. ЈБудима од пера и мисли и речи, то је било у почетку готово немогуће. Старе навике, прошлост, спрема, интереси, све је гонило културно-просветном раду, у њему је била наша љубав и наша обећана земља; али кад би се погледало на тај задатак, не формалистички и бирократски, одмах су се јављале велике препреке. На првом месту, било је потребно савладати језик, и то не ради практичне свакодневне примене, већ као иструменат духовног рада, T. ј. ду“ боко, слободно, и јасно. Затим, никакав интелектуални рад не би био могућ без познавања прошлости, без понирања и продирања у историју и културу народа у чијој смо се средини нашли. Изгледати странац и гост у послу, и незахвално. је и недостојно. Најзад, није се смело упуштати у јавни рад без савесног познавања југословенског менталитета у његовим различитим видовима. Ово последње је нарочито важило за нас које је судбина натерала да будемо наставници, — као предуслов васпитне праксе. Могућност да будемо оно што јесмо, одати се своме омиљеном раду, натерала нас је да тражимо занимање по својој струци, у просвети; но пре остварења овог циља морало се радити на теоријском проучавању српско-хрватског језика и литературе, а да би се то знање проверило и утврдило, требало је доћи у ближи додир са средином која нас је примила, те искрено пригрлити к срцу њене потребе, интересе, и тежње.

Затим је отпочео рад у школи, који траје ево већ равно десет година, непрекидно. Поред свих недостатака наше школе (на ову реч стекли смо пуно право), можемо тврдити да је у њој одувек било широко поље за добронамерну иницијативу и озбиљан педагошки рад. Омладина је у свима земљама подједнако симпатична, — само јој треба знати приступити: она је веома осетљива, и спонтано открива

245