Nova Evropa

Баја, 1 дапји 1 поби,,.« А Кад dodje Čefrnaesti Decembar, godišnjica pobune Dekembrista, autor beleži: »Volim ovaj dan, ovaj gorki praznik prvorodjenčeta slobode, U ovaj dan pišem svoje retke stihove, — danas sam napisala pesmu „Pićerburg' I suviše je za mene uvredljiv „Petrograd', ta tvorevina zbunjene čeljadi koja iako vlada ipak nas se boji,., Ali je blizak dan kada će on ustati — uvek isti u odeći devojačkih nošnji, u vlažnom vrištanju vetra, u belini proletnjih mećava, — ta tvorevina buniovne volje, prekrasno-strašni Pićerburg,,,« Dalji razvoj dogadjaja svedoči da se Rusija survava strmoglavce u provaliju: »Desničari ne razumeju ništa, — nikuda ne idu sami a nikoga nikud ne puštaju! Centrumaši razumeju, ali ne idu, — stoje i čekaju; šta čekaju? Levičari ništa ne razumeju, ali idu ne zna se kuda i zašto, kao slepci, Sa njima svima skupa, šta će da bude? Sa Rusijom? Ili je ona već osudjena za svoj stari i večiti greh strpljivosti?,,,« Jedan od glavnih zapovednika uz Cara, to je predsednik Vlade Goremikin; ali je on posve nemoćan: »Sećam se jasno ovog Goremikina, On je uvek neizbežno i bezlično prisustvovao svima primanjima, i zvao se „sivi prijatelj. Sada je već „beli prijatelj, i nije više siv; ali Nikola (Car) ne ide u Carsko Selo sa položaja da vidi ovog beloš čiču, Tamo je Gliša (Raspućin) koji, u časove slobodne od razvrata i pijančenja, vlada Rusijom, otpušta ministre i ,daje pravac, Ostalo vreme Rusija čeka, ostajući u miru ,.,.« Ali se taj »mir« brzo primicao kraju, i nastalo je ono što je bilo neizbežno, — Revolucija,

Prolaze povorke pobunjenika i svakojakog sveta. Autor beleži:

»Kartašov (jedan od uglednih profesora i crkvenih reformatora) tvrdi da je ovo balet: studenti, i crveni barjaci, i teški vojni teretni automobili, koji se sporo kreću po Njevskom, za gomilom bez prolaza, u čudnovatom položaju pratilaca ovih crvenih barjaka, Ako je ovo balet, koliko gorak, fatalan balet! IH,..« A onda proročanski: »Revolucija bez даме, — otsečena mrtva Slava! Ko će graditi? Neko, — neko treći, Neće ni današnji Miljukovi ni današnji pomašači Čeidze, Jadna Rusijo! Nema potrebe da krijem, ima u njoj jedan sloj pakosti, Ti strašni ljudi koji sada ruše, pretrpavaju pozorišta: da, puna je kuća na ,maskaradu', Došli su odasvad pešice, jer nema drugih saobraćajnih sredstava, Gledaju u zanosu kako glumi Jurjev, i kako režira Majerhold, — samo proscenijum košta 18.000! Duž Njevskog pucaju mitraljezi, Baš maločas (znam to od očevidca) slučajan kuršum pođodio je studenta koji je kupovao pozorišnu ulaznicu kod preprodavca., Istorijska slika! Sve škole, Битпаzije, tečajevi, zatvoreni su, Blistaju samo pozorišta i — vatre trupš koje logoruju po ulicama, Zatvorene su i bašte po kojima su se mirno šetala deca, Iz prozora na Njevskom pucaju, dok svet juri u pozorišta! Student je izgubio život radi ,umetnosti!...« Ili jedna druga drastična slika: »Ispred prozora prolazi čudnovata đomila: vojnici bez pušaka, radnici sa sabljama, podmladak — čak i deca — sa bajonetima i noževima. Sumnjivi su samo artiljerci i jedan deo Semjonovskog Puka; ali sva ulica, svaka presrećna baba, sigurno je da će biti ,uz narod',,.<

Revolucija pobedjuje, i autor se u duhu pridružuje njoi, sumnje padaju: »Jutarnja svetlost danas je opojenost pravdom Revolucije; — to je zaljubljenost u silom uzetu, ne na poklon dobijenu slobodu; to se oseća i u pukovima sa muzikom, i u jasnim licima ulice, naroda. I nema te svetlosti, niti čak razumevanja za nju, kod onih koji će danas stati na prvo mesto. Moraju iako ne mogu i neće da stanu, i izdaće...« Opet proročanska infujicija! ,..

279