Nova Evropa

се није тако лака срџа решавао на строгости и на жртве које би прилике изискивале; ни његови најближи пријатељи нису били сигурни да их неће прегорети ради какве државне или страначке потребе, а можебити нико од енглеских политичара није био мање добричина него тај расејани и насмејани Балфур. Његови добри знанци објашњавали су његове необичности његовом дубоком религијозношћу. Религија му је с једне стране давала потпуно духовно спокојство, али је с друге стране умртвила његово осећање стварности: све му се чинило само од пролазног значаја и привидне важности, — он ништа више није узимао врло озбиљно, и цео живот сматрао је само као игру. Његова немарност у тренуцима страховитог слеђавања било би по томе само последица једног верског аскетизма. Сам Балфур мало је говорио о својим религијозним осећајима. Страсти је сматрао за сувише простачку ствар, — осећаје за сувише присну ствар, која није за причање. По том аристократском правилу понашања, он је и своје религијозне осећаје, уколико их је имао, задржавао за себе. И вероватно, све док се не објаве његови мемоари и његова преписка, тешко ће се знати како је уопште стајало с јачином његових религијозних осећаја. Али, претпостављајући да су они били јаки, питање се поставља, како се с њима слаже онај неумитни реализам који је Балфур врло често показивао у политичким стварима, и како се с њима слаже бруталност некојих његових политичких поступака. И, например, на какав би се начин тај верски идеалист, кога неки виде у Балфуру, могао помирити с оним »крвавим Балфуром« кога је Мрска имала прилике да по: зна... Али несамо као политичар, него ни као мислилац, Балфур се не да сав објаснити својом религијозношћу. По природи свога духа, и по својствима свога стила, Балфур има највише сличности са безбожним филозофима ХУШ века. То је она иста способност анализе и критике, иста гипкост у игри идеја, иста усахнулост маште, иста хладна углађеност стила, какву сретамо код Монтескијеа и Гибона,

— два писца за које се може рећи да су разумели све осим религије...

Остављајући настрану тајне и противуречности Балфурове, ваља при крају истаћи оно што је у њега било најбоље. Он није имао ничега заједничкога са данашњим професијоналним политичарем. Тај политичар спаја с оскудицом опште културе јачину амбиције и брзо схватање тренутне ситуације. Балфур је био високо образован човек, који се бавио политиком више по дужности него из амбиције, и који није гледао само на тренутну ситуацију, него и на оно што после ње има да дође. Његова знања била су опсежна, готово

233