Nova Evropa

повратку ове коморе почеше да се колебају и узмичу редови Аустријанаца, а усташе тада одједном искочише из шанчева и с јатаганима у рукама полетеше на јуриш. Као вихор ударише на Аустријанце, збунише их урнебесном виком, и пореметише им редове, који почеше да узмичу и беже. Овде у Ждријелу усташе убише једнога мајора и једнога пуковника, а генералу Јовановићу убију коња, а њега тешко ранише у ногу. Тада настаде нагло повлачење, управо панично бегство Аустријанаца, кроз непроходне кланце и гудуре Доњих Кривошија. У Угљешином Потоку највећи део чета нађе гроб, а остатак у току ноћи врати се у Рисан.

При повратку са Кривошија, војска је била у очајном стању и скроз деморалисана. Један извештач очевидац каже: »Није то био обични повратак, него слика оне грозне ноћи која је дошла после боја на Садови. Оно мало преостале војске једва се држало на ногама. Униформе су биле поцепане, а лица од праха и пуцања поцрнела; усне су им дрхтале од очајања, и час по час шапутале клетве«. Своје губитке у овом устанку Аустрија није никада званично објавила. Према извештајима неких новина, од читаве војске, која је бројала на 22.000 људи, није преостало ни 10.000. Од виших официра, зна се да су погинули пуковник Фрич од Фришајзна, ађутант мајор Урбановић, и потпуковник барон Ринек; рањени су генерал Јовановић, главни штабски лекар Вагнер, и мајор Маројчић; а осим ових још је погинуло и рањено неколико нижих официра, који се у извештајима поименично спомињу. Какав је голем пораз Аустријанаца био на Кривошијама види се по томе, што је од свих официра Албрехтова батаљона остао нерањен само један, а од једне чете која је бројала 153 човека вратило се живо само 80 људи.

После свога слома на Кривошијама, Ауерсперг више није ни покушавао напад на усташе, и ови су из Кривошија, у мањим четицама, чешће силазили до мора и нападали ноћу на аустријску војску. Исто су тако и усташе из Грбља прелазили кришом грногорску границу и узнемиривали аустријске посаде у Грбљу и Будви. По жељи Аустријске Владе, будвански градоначелник и посланик у бечком Парламенту Стјепан Љубиша, са још три начелника, дође у Маине да преговара са грбаљским усташама, да би положили оружје; али га ови непријатељски дочекају, и он видећи да би га усташе могли задржати као таоца — за времена измакне у тврђаву Горажду. У исто време и далматински посланик Ђорђе Војиновић, са пуковником Бизаром, дође у Рисан да преговара са усташама из Кривошија,