Nova Evropa

дном друштву, и што се, према томе, први извор изгубио, Кроче је сталним ланцем својих дедукција, које руше сваку деобу песничког дела на категорије, изразито истакао, да је народна поезија исто тако чиста поезија као и уметничка, ако је поезија. »Постоји« — каже он, поричући непосредно криву немачку класификацију на »Уокзћед« и »КипзШед« — »народна поезија која је лепа и која је слаба (не-поезија), као што постоји и уметничка; и не стоји, да су слабости, надутости, прозајичност, и механички продукти мањи у круговима ове поезије него код оне друге, у којој наилазимо на мноштво различне гномичне, анегдотичне, педагошке и друге версификације, која није, и неће ни да буде, поезија. Али тамо где је народна поезија уистину поезија, ту се она не разликује од уметничке, и ту она својим начином осваја и одушевљава.« Међутим, постоји ипак извесна разлика, и Кроче је логички налази и дефинише у терминима психологије и тенденције. Да би изразитије упозорио на ову разлику, он подвлачи паралелу између »здравог разума« и критичке и систематске мисли у интелектуалној сфери, истичући да се та разлика састоји у томе, што »здрав разум« долази инстинктивно до становите истине, снагом своје природе и непоколебивошћу својег темперамента, у ономе истоме случају где критичка мисао износи системе и методе продубљена и знанствена рада, постављајући сумње и дефиниције. Зато народна поезија »изражава духовне покрете који у себи не скривају, за своје непосредне претпоставке, велике напоре мисли и страсти, већ износи једноставне осећаје у односу са једноставним облицима. Док висока поезија покреће и узбуњује у нама велика мноштва успомена, експеримената, мисли, разноврсних осећаја, народна се поезија не шири кроз тако широке кругове да би достигла свој циљ, већ га постизава краћими непосреднијим путем. Речи и ритмови којима се она отеловљује сасвим су адекватни њеним мотивима, као што су адекватни мотивима уметничке поезије њој својствене речи и ритмови, који су уосталом, у овој другој, оптерећени подразумевањима, која недостају првој.« Према томе, народна поезија није ни примитивна, ни детињски најивна и празна, зато што јој евентуално недостају систем и дефиниције, иза којих се често крију у уметничкој поезији празнина мисли, док су у народној поезији мисли изражене једноставно и спонтано. Нити народна поезија није зато поезија што је евентуално писана у дијалекту, јер и дијалекат може да изрази у дубокој емотивности »психологију васпитаног човека и психологију уметничке поезије«. | Изразивши тако, у значајној психолошкој дистинкцији, горе засновану дефиницију народне поезије, која омогу-