Nova Evropa

сламом покривене. Налево су, прама јужној страни, њиве; иза њих шуме. По рубовима као да стоје тек деца, чини се; а даље горе, старији, од рода јела, борова, и тисова. Што даље, у позадини, утолико су већи. Изненада престају, — над њима око види само још небо, иза њих у позадини планине. Озбиљно, мрко, и снажно стоје дан за даном тамо у позадини, као силан, непомичан чувар раја.

С ону страну села, на северу и западу, свет се спушта. Бео појас види се међу њивама: цеста, наретко с дрвећем на обе стране, као стража. А онда се изненадно, гле, изгуби међу двома ниским брежуљцима, као да се у земљу зарила, — скривена у кланцу бежи у долину.

Не наводњавају овај рај четири реке као онај библијски што су, него две. Обе долазе из завичаја тих вечно немирних, вечно путујућих бића, горе из горе. Већа, смеђа и седа од дугог живота, полагана и уморна од дугог путовања, лежи готово сасвим сакривена у дубокој јами. Тек ту и тамо блесне на час с немирним жубором на каквом завијутку, па се опет сместа скрије међу обрежје. И тек испод брда на Долинчицама, маломе селу, стиснутом између ње и брда, рашири се и развије у свој својој огромној величини и снази. Тамо узима у наручај мању сестру, да настави с њоме свој пут. Ова хита, као безбрижно, несташно дете с југоистока, сасвим бела, сва дрхћућа и треперава у својој младости и лепоти. Јури, по сасвим плиткој бразди, деломично вештачки изграђеној и ископаној од човечје руке, да не би прешла ван на њиве и ливаде, ако се кад разљути те у срџби набуја, да постане од љутости сва смеђа и ружна, и опасна целој околини. А у својим пријазним данима светлуца се међу ниским јасењем као дуг бео пас, сав посут сјајним камењем што се на сунцу непрестано прелива и блиста да човеку готово засени вид. |

Трокут између обе бразде обрастао је дивљим лешњиком и бусењем, а за овим патуљцима разастиру се њиве и ливаде, као да почивају на широко отвореном, мирном длану божјем.

Полагано почиње само место. Прво стоје куће појединачно, као да су уморне заостале иза брзога тока ове велике војске кућа. Затим их је све више и више заједно; најпосле, зид до зида, кров до крова, да готово тиште једна другу.

Над целом овом хрпом издижу се пак, као моћни дивови над зачуђеним и од чуда занемелим патуљцима, звоници, вечно мирни, озбиљни, и достојанствени, као стари пустињаци, задубени у дубоко размишљање. Трипут на дан моле се они с полаганим звучним гласовима, и њихова се молитва разлеже далеко по пределу. Понекад се јављају туробним гласовима. Чудно озбиљно плове гласови кроз поља, чудно

310