Nova Evropa

fakoreći u samo mesto. Rasfavljene su rajski lepom Dolinom naše pesničke reke Save, koja se širi ı sužava dore prema dorenjskoj metropoli, i koju je jedan znamenit engleski pisac i turist nazvao najlepšom dolinom na svetu.

Oko ti kao pijano beži okolo i traži najznačajnije tačke, da se kao prikovano zaustavi na velebnoj zgradi pitoresknih kamničko-savinjskih planinš, koja na severu zatvara Ljubljansko Polje. Gledaš Kočnu, susetku Grintavca, kako pada u onaj duboki zarez, — tamo je dolina Kokre; na njenu gornjem kraju sanja, u skrivenom gorskom kutu, Gornje Jezersko, koje se natiče o prvenstvo sa susednom planinskom dubodolinom pirenejske lepote, Logarskom Dolinom, Od toda zareza vidiš, prema zapadu, gorostasnu falangu slikovitih Karavanka, sa njihovim individualnim vrhovima tamo gore prema drugoj strani horizonta, koji zatvara gospodar slovenačke zemlje, časni otac Triglav, Gde još možeš naći toliko čudesnih nikad monotonih prirodinih likova kakve ocrtavaju naše planine na obzorju, osim u tirolskim Dolomitima? A uvek i uvek vraća Н se pogled ponovo tamo боге, па teme »snežnikov kranjskih siv'da poglavarja«, koji stoji sa svojim surim gorama ispod sebe u velikom kutu što ga tvore Sava-Dolinka sa »kraljevom ćerkom« SavomBohinjkom, Jedinome njemu je utisnut pečat kraljevske lepote dosad najvišeg jugoslovenskog vrha, dok se pred njime domila i niže jedan za družim: skup zelenih planina s onim svežim tratinama, obrubljenim tamnim pojasom šuma — naše pesničko predgorje s tihim podoljima i idiličnim dolinama, kao što su Bohinjska Dolina sa svojim samotnim jezerom, Selska i Poljanska Dolina, domovina besmrtnih tipova Emila Leona... Pred svim tim pak šarenim mnoštvom stupa, pomaknuto već dotovo do u slovenačku prestonicu, najlepše jugoslovensko sredogorje — Polhovgradski Dolomiti,

S one strane ljubljanskih »bara« — koje već davno nisu više bare već, u stvari, samo drugi deo plodnog Ljubljanskog Polja, — vuku se one tiho-ozbiline, žalosnom crninom zastrtie

rivine, sa svojim mekim, širokim linijama tamo do mistične Vrhnike oko izvora Proteja naših rek4, naše Ljubljanice, Tu je zavičaj našega Ivana Cankara i ogledalo njegove pesničke, najprisnije slovenačke duše, Jer zemlja je ona koja daje pečat duši naroda koji živi na njoj. Zemlja formira dušu svakoga, nesamo pesnika i pisca, Kao što je romantika Poljanske Doline ušla u dušu i spise Tavčara, tako isto je ona nežna i tiho vesela zemlja brdskih brežuljaka — koje vidiš i sa ljubljanskog Grada, po strani ispred velebne zdrade kamničkih planina, — formirala vedri obraz našega Janka Kersnika, Tako ti se ukazuje sa stopedeset metara uzvisine nad slovenačkom prestonicom i

bitni deo slovenačkog gorskog predela, a s njime i odsev sanjarske slovenačke duše...

263