Nova Evropa

зидовима у златним оквирима. Све прилично хладно, неса-времено. Али сунце сија пуним сјајем, па је изглед кроз оне велике прозоре на Праг, са његовим шиљатим готским торњевима, јединствен и чаробан.

Тачно у одређено време воде ме у председникову собу. И то је један од пространих салона истога стила, хладан и огроман. У дубини, за маленим старинским рококо-сточићем, седи стасит, ведар старац, у дугачком реденготу, који пре свега изненађује својим држањем, јер му не одаје година. Прима госта са једноставношћу и искреношћу која осваја, иако има извесне строгости у очима, које као да улазе у само дно душе. Сетих се народне песме коју сам слушао пре више година у једној од прашких школа, а коју су ђаци певали примењујући је на Президента: »Гатице стари, седа ти је глава... Али нека нам Бог што дужепоживиту седу мудру главу..«

И испит почиње. Председник слуша и гледа пажљиво, прекидајући с времена на време разговор прецизним и јасним питањима, која уносе светлости у ствар, ако га човек пита о научним предметима. Полагао сам често испите у животу, али ми ниједан неће остати у тако пријатној успомени као овај »испит« у аудијенцији под председника Масарика. Разговор се убрзо обрте око проблема рата и мира. »За рат нема услова, нема разлога, и напокон, на срећу, нема ни пара«, — рече Председник. Ја га упозорих на разна индиција веома неповољна и забрињавајућа, која уливају страх, и сведоче — по моме суду — о еминентној опасности од рата. Али Председник одврати, да су ти »индицији« само последице поратне несређености и извесних криза које избијају, но да су у ствари катастрофе минуле и да се прилике сређују, па се не треба бојати. Смисао његових речи био је у томе, да бират био лудост. »Да, Господине Президенте, али зар не мислите да и поред тога, што је рат лудост, што не би никоме користио, што би био јон страшнији и крвавији од последњег рата, што најзад за њега доиста као да нема средстава, да би он ипак могао искрснути однекуда, можда баш зато што је лудост, што је бескористан и бескрајно штетан, и што у човечанству нагомилава огромне наслаге мржње, и злобе...« — Али Преседник одмахује главом: »Ја дубоко верујем у то да су катастрофе прошле, да разум превлађује и побеђује, да правда постаје општија, да ће морална начела тријумфовати. Понављам, ја не видим разлога за узрујаност, не видим озбиљних знакова ратног расположења и ратне опасности; и не треба ширити гласове“ о томе...« Али након краће паузе, замисливши се, дод де »Ипак, то не значи да не треба бити M — треба увек бити спреман, на сваку евентуалност...« Осетио; сам