Nova Evropa

Ферера, сина гласовитог филозофа и историчара Гуљелма Ферера. Представљајући ово дело свога младог пријатеља, Пол Валери је, у посебном есеју »Леонардо и Филозофи« (који се стварно не разликује од његових првих есенцијалних гледања на Винчија), настојао да разјасни Леонардов однос према филозофима.“)

Полазећи са гледишта, да се »широки потхват филозофије састоји пре свега у покушају трансмутирања свега онога што ми знамо у оно што бисмо хтели знати«, Валери је, у суштини, настојао и успео да ослободи Леонарда од збрке појмова у коју га је убацило уобичајено симплицистичко мишљење, и да га ослобођена и самостална преда у руке јединој правој и чистој филозофији, која се у Леонардову случају идентификује са сликарством, а која у сваком случају налази свој извор у интујицији. »Леонардо је сликар«, каже Валери; »ја кажем, да он држи сликарство за филозофију. Уистину, 'он је сам тај који то каже; и он каже сликарство, као што се каже филозофија, што значи, да он у то уноси све. Он од те уметности ствара ексцесивну идеју; он је посматра као последњи циљ напора једног универзалног духа. Тако је исто у наше дане Маларме јединствено држао, да је свет створен зато да се изрази, и да ће све ствари с помоћу поезије доћи до тога да буду постојале«...

У овој својој јасној намери, Валери се спотакао о мноштво криво утврђених мишљења, као и о представнике службене критике разума, рачунајући ту и самога Канта. Више него смијоност — која уосталом код Валерија никада не долази у опасност да пређе границе анализе и да се изненадно измеша са полемиком, — то је једно лирско, интујитивно, бергсоновско силажење у срж питања, у геометрију естетских претпоставака, или — како би сам Леонардо рекао — у математику проблема. Овом својом методом (реч »метода« код Валерија је израз типичне нужде, и она је у опреци са чистом намером) Валери је скинуо са Леонарда академску и класицистичку одору, у којој су уживале да га посматрају читаве генерације, па је постигао да његова дубоко сажета мисао севне снагом најелементарније муње, коју ни сав шарм ренесансног универзализма и латинског a |

") Талијан пореклом, Лео Фереро, живи у Паризу и пише своје нове књиге француским језиком, Досада мало познат широј јавности, он је написао пар занимљивих свезака из подручја књижевне, историјске, и уметничке критике. Иначе је објавио и књигу песама, као и свезак лирских актовки, Ова његова књига о Леонарду, „Г бопага de Vinci ou !'оеџуге 4'аг!", изишла је у Паризу 1930, са предговором Пола Валерија: „| бопага et les Philosophes", који је сам за себе јединствен есеј.