Nova Evropa

тежу и на ниво напреднијих земаља Европе. Реформе су морале да одузму земље сразмерно према томе колико је било заустављено напредовање пољопривредних прилика. У Источној Европи имале су оне задатком, ни више ни мање, да напокон допуне и доврше рушење феудализма које је на Западу започето Француском Револуцијом.

" Према тому, главне поратне реформе следују истом линијом којом су ишле велике промене Деветнаестог Века за ослобођење сељаштва. Обе групе су саставним делом истога покрета који се наставља, а сада употпуњује и довршава. Ипак, има међу њима разлика, па и супротности, које лепо откривају огромну промену у положају што ју је сељаштво доживело у међувремену. Раније реформе биле су углавном делом новога либерализма, који је радио на ослобођењу сељаштва под утицајем чинилаца који су преобразили назоре и живот целог оног доба. Њихова хуманитарна филозофија није трпела никаквих ограничења у погледу личне слободе: уставна владавина тражила је једнакост свих грађана пред законом; а нова економска доктрина проповедала је слободу кретања подједнако за рад и за капитал. Напротив, у наше време провели су реформе без ичије помоћи сами сељаци, често у супротности са владајућим социјалним и привредним струјама, а неузимајући никако у обзир привредне прилике. Једна од главних последица коју су средњи сталежи ишчекивали од ранијег ослобођења сељаштва било је појефтињење радне снаге и животних намирница за индустријске градове који су се ширили и множили; док нове реформе, које су толиким сељацима дале нове могућности да поседују земљу, имају тенденцу да ограниче радну снагу, и то баш у мање развијеним земљама које теже да створе или развију властиту индустрију. Још више, раније су градови волели да за њима стоје села, у њиховој борби противу феудалних тврђава (као например у години 1848); али како садашње реформе враћају политичку сказаљку у правцу села, ранији савез претворио се у антагонизам између села и града.

Обе групе рефорама показују подједнако снажне контрасте, и по своме значају и у погледу своје позадине. Главне последице рефорама Х1Х столећа биле су, за сељаштво, негативне природе. Сељак је додуше ослобођен феудалног ропства, али је имао зато да плати накнаду било готовим новцем било порезом; а редовно је губио и нешто од земље коју је раније обрађивао, као например у Источној Пруској, где је бројни сеоски пролетаријат настао тек након рефорама, — дејство које се полако морало поправљати накнадним мерама и гушћим насељавањем. Сасвим друкче текла је ствар у Двадесетом Веку. Каквагод пренмућства

105