Nova Evropa

наровића (Оомпагомћс7), који у својој књизи »Протуруски карактер пољског проблема« брани ову тезу: »Пољске земље, на једној страни граничећи са Средњом Европом, а на другој страни са Русијом, морају се у историјском спору европског живља са азијским руским елементима окренути својим фронтом противу Русије. Само на рушевинама некадашњих етнографских руских државних концепција може се развијати пољска држава. У пољским државотворним настојањима може само протуруска оријентација да поднесе контролу историјских европских тенденција.« Јасније посматра будућност европског Истока окретни организатор и признати познавалац унутрашњих руских прилика Ледницки, који (у делу »Nasza polityka зсћодтја«, изашло 1922, дакле после одступања првог шефа државе Пилсудског и после убиства новоизабраног председника Нарутовића и распуштања уставотворне скупштине) пише: »Још се стално налазимо пред источно-европско-руском сфингом, чији карактер ни данас не губи своју тајанственост. Будућност Русије се не да лако одгоненути и предосећати. Русија, ратом исцрпена и бољшевичким експериментом осиромашена, проживљује тешку кризу, из које ће се својим радом поново препородити. Ово није умирање. Многомилијонски народ неће погинути, и била би погрешна таква источна политика која би у својим прорачунима за будућност прелазила преко Русије на дневни ред. Мора се рачунати са фактом, да ће се руски народ пре или касније ослободити бољшевизма, и да ће се вратити на нормалне путеве свог природног развоја. Ствар је државника да ове путеве предвиде и да их имају нарочито у виду при прављењу програма наше источне политике« ... Још помирљивије иако критички испитује пољско-руски однос Јан Урсим Замарајев (у књизи »Polska a Rosja« 1921), од којега наводимо ово признање: »Будућа руска сфинга је за нас исто толико страшна као што је била и пре Рата, и остаће таква све дотле док пољска државна идеја не буде у стању трајно се учврстити, да насупрот организаторима будуће „Треће Русије: могне поставити свој јаки државоправни штит. Када се створи и учврсти одбранбени бедем држава које се налазе између Русије и Немачке, онда ће пад бољшевизма и препород демократске Русије бити у Пољској поздрављен са највећом симпатијом и с највећим весељем.« Слично третира исту тезу Ст. Кутрзеба (у свом делу »Мазха роука« 1923): »Данас не можемо још заузети дефинитивно становиште према Русији. Од наше стране морамо организовати све наше снаге, одржавати савез са Румунијом, и пажљиво пратити развој прилика у Русији, да не будемо од њих изненађени. Засада се само може углавном нагласити, да би

185