Nova Evropa

lice, koji je i sam prolazio kroz lavirint istoda sveta sa znamenjem miraka i nadom u osvojenje svetlosti. Zato su ove пјебоуе slike našega pakla obeležje veka, simvol naših uznemirenja i našeg svekolikog nezadovoljstva. |

Karakteristično je, i nije svakako irelevantno, da i mladi francuski mozag, dete kapitalističke sredine, Al, Fabr-Lis (E abre-L uce) u stilu Papimijeva »Goga« ističe, kako se »sprema velika likvidacija prošlosti, u poredjenju sa kojom će se smatrati kao ništa požari arhiva prvođa Cara Tsina, i svi oni tfomovi koje su vojnici velikoga Hana pretvorili u čarape. Izvodi se sve na čistinu, i potrebno je da čovek još stvara да. 51 тобао да se Фа, .« 1 dalje: »Ponižujući ljubav, brišući individue, Zapad dolazi ususret Istoku... Sutra će, možda, socijalizam da uspoštavi onaj univerzum savršenogs medjusobnog poštovanja, u kom se držalo da živi stari Kitaj... Zemlja će sebe uzeti da smatra Svetomi, na isli način kao što je Kitaj sebe smatrao Zemljom. Pod carstvom će se osetiti pojednostavljene uredbe, klasični vekovi, i tisućletne stagnacije. Nebo će da se približi, — zakoni će da oponašaju njegovu pravilnost,« (>A quoi rčve le monde?«; Pariz, 1931). IH, kada Žan-Rišar Bloš u svojoj »Sudbini Stoleća« (Јеап-Елећага Bloch: »Destin du Sičcle«; Pariz, 1931), u druđoj viziji ovoša veka, ispoveda patetički-uverljivo: »Nova se vera nalazi na putu. Ona nastaje, i to tako da će nas, prema našem raspoloženju, da sledi od iznenadjenja, od straha, i od radosti ...«

Suprotno ovom iščekivanju i nadanju mističke i sanjarske mladosti, koja posmatra svet očima još nerazoružanih proroka, Žorž Dijamel (D uham e1), posle američkog razočaranja {čiju je sliku izneo u zajedljivoj karikaturi »Prizora budućes života«), re žadovoljava se prvim svedočanstvima; on nastavlja da se obara na uniformisani svet mašine, Govori sa čežnjom о

evropskom životu raznolikosti i različnoda: —/ »Varićtć! Varićtć! Soli života, slasti svake spoznaje! Varićt ić, najuzvišeniji potsmehu staroga sveta u pogibeljil«... On još ima

odvažnosti i svežine, da na ustuk Americi gradi »Srdačnu geografiju Evrope« (»Обобтарће согфаје де Еџгоре«: Pariz, 1931), povlačeći se u zatišje svojeg »Пе де Етапсе«, ргоklinjući »prizore budućeg života«, kao poslednji francuski buržuj s konca prošloga ili s početka ovoga stoleća. Gotovo je teško poverovati; da je autor »Puta u Moskvu« mogao da se za ovoliko stepeni povuče u melankoliju nasmejane i kompromisne evropske provincije, kao jedan medju tolikim nezadovoljnicima današnjih vremena, I to za volju jednoga sveta, kome još niko ne može da nasluti elerhente oslonca i otpornosti. Nije li to Još jedan dokaz jedne nove slabosti duha? ... U predgovoru ovoj svojoj »Geografiji«, koji je već sam sobom jedan čitav program,

348