Nova Evropa

Песник Блок и Револуција, то је посебна занимљива и поучна страница руске литературе. Блок је разумео мистички смисао Револуције, и тумачио њене мистичке стране. Пожар Револуције и Рата он схвата као оно нешто што чисти стари свет, и још 5. априла 1912 он пише у своју бележницу: »Погибија Титаника јуче ме је обрадовала неизмерно (постоји још океан)!...« Таквим океаном који чисти била је за њега. и Руска Револуција. Међу народом и интелигенцијом зјапио је велик јаз: народ није веровао интелигенцији; и у вихору Револуције, у оном рушењу свега старог, Блок је видео народну освету вековног роба према господару. Он је Руску Револуцију у »Дванаесторици« приказао као расуло, као бунт, који изазивају кривични типови. У тој јединственој поеми ритам Револуције, и сами њени носиоци, насликани су генијално. Али њен наслов »Дванаесторица«, аналогно дванаесторици апостола из Еванђеља, и неочекивани додатак да испред тих јунака у вихору снега иде сам Христ, —- замаглили су смисао поеме, и изазвали су безброј коментара, крај којих је песма ипак остала загонетка.

Као што је замагљена и нејасна иначе тако једноставна и реалистична поема »Дванаесторица«, тако је исто неодређено и сувише символично и Блоково драмско стваралаштво (као »Панорамџија«. »краљ на тргу«, »Ружа и крсте). Све његове драме траже нарочита објашњења и коментаре, те захтевају »своју« публику, због чега се ретко и појављују на позорници.

Таленат Блока, названог »славујем руске књижевности«, »Хамлетом«, и »палим анђелом« (због његова односа према Револуцији), развијао се под различним утицајима. »Дете мутних година Русије«, он није нашао себи пута у животу. Услед свога става према Револуцији, њега су данашњи властодршци у Русији рачунали међу »своје«; али би се »бољшевизам« Блока, поготово под садашњим условима, тешко дао доказати. Блок је само као мистичар изазивао каос и буру Револуције; а да ли би се помирио и стварно с оним што

је наступило после тога, — то остаје отворено питање. Зна се једно: да је за време Револуције његова сјајна муза заћутала, — он је престао да пише а почео да полагано

умире... На неколико дана пред смрт, он је и полудео; ко зна, можда је »звер из бездне« (како неки називају Руску Револуцију), коју је он — као и толики други — зазивао, прогутала и њега, као толике друге. И зар није символична констатација савременог биографа Блока, Цинговатова, приликом његове сахране: »Гроб је песника засут цвећем. Ис пратила га је огромна маса света. Говора над гробом није

било. Сахранили су га свечано и ћутке ...« Павле Аскоченски.

166