Nova Evropa

да дође до власти и до свих користи што их власт у једној тако богатој земљи са собом носи. Да уклониш противну „партију с власти, или да јој запријечиш долазак на њу, сва су средства агитације добра и допуштена.

Друго: Унију су населили из Европе досељени народи. Унаточ неодољивој американизацији, сваки досељени народ, и сваки потомак сваког досељеног народа, носи у себи клицу свога поријекла, која се у великим догађајима (какав је, на примјер, био Свјетски Рат) из своје притајености очитује. Ова околност долази у рачун сваког америчког политичара. Поријеклом Француз, пок. сенатор Ла Фолет био је у Америчком Сенату (као и његов син) најгорљивији експонент антиантантске политике. Мало је Европејаца, а особито Југословена, који знају томе прави разлог; а разлог је тај: да је Ла Фолет у Сенату заступао државу Висконзин (Уаасопат) у којој су гласачи њемачког поријекла сразмјерно јачи него ли у икојој другој држави Уније. Пок. сенатор Лоџ (Годве), предшасник сенатора Борах-а у предсједништву сенатова Одбора за Спољне Послове, жестоки противник Вилзонове јадранске политике, имао је велик број талијанских гласача у своме изборном округу. И сам сенатор Борах, који не скрива своје симпатије за Нијемце и Совјетску Русију, има у свом изборном округу знатан број шведских и њемачких гласача. Отворени, бескомпромисни присташе Вилзонови у Сенату долажаху из јужних држава, у којима превлађује стари англосаксонски елеменат.

Вудрб Вилзон је био шеф Демократске Странке. Истовремено је био свјетски државник и велик човјек. Удес га је био поставио на чело земље у најсудбоносније вријеме у свјетској историји, у могућност спаситеља свијета и арбитра удеса народа, што је истовремено било и срећа човјечанства и праведног арбитра удеса народа. Такав Вилзон оваплотио је у себи у исти час: смртни ударац политици Централних Сила, противника свих њемачко-аустријских симпатизера, противника свих америчких Талијана ради Јадранског Питања, и велик капитал за своју Демократску Странку. Тријумф његових идеја у Паризу донио би Демократској Странци толики престиж да би продужио њену власт над Унијом. Та околност је за противну, у власти уживљену, Републиканску Странку била од много веће важности и већег значења него ли удес и срећа читавога свијета. Зато је, ради домаће политике и свега онога што партијска власт над једном Унијом значи, требало поразити Вилзона државника и Вилзона човјека.

Зато је покренута агитација против Вилзона, против његове Лиге Народа, и против Версајског Мира, какову сигурно — не памти политичка повијест икојег народа. У

247