Nova Evropa

зитије свесно верује чулима. Наравно: чула треба васпитавати. То је главни посао. Треба се научити да се чулима верује, у чула узда и поузда. Појава која је чулна, баш зато што је чулна, за њега је нешто највеће и најбитније (а не најпролазније); он може да је чулима обухвати и појми, и самим тим поседује личну гаранцију да је дошао у додир са правом стварношћу, са феноменом. Он поседује себе у чулно обухваћеним предметима, а имајући себе, има стварност, вајстварнију стварност, — има у чулноме тренутку праву вечност. У свакој појави он види символ, чулни лик, представника целе природе. Сада Гете прочишћава своја чула, под руковођством вида. Он постаје вођом правога, новога немачког хуманизма. Предметом човекове истинске студије има да буде сам човек. И зато Гете студира биљке, кости, камење, боје. Све су му то предступњеви за човека. У античкој Ифигенији он не тражи античкога човека, или некога случајнога човека; он верује, у ово доба свога хуманизма (у доба »Ифигеније«), да се битно-човеково налази код Грка у једном чистијем, пречишћенијем виду. Зато иде код Грка. Он иде код Грка да би дао правијега, потпунијега човека, а не грчкога човека. У тој вери, да човека треба тражити и налазити у нарочитим пречишћеним епохама, када се боље и потпуније испољава, — у томе је Гетеов хуманизам. Чим се пак развила историјска наука, чим смо стекли »историјски смисао«, историја је изгубила вредност као песнички свет символад. Гете је доживљавао хеленски свет као надвременски, и зато је могао у њему да нађе символе за човека уопште. А од часа када се разбудио исто-

ријски смисао — вели Гундолф — историја је песнички мртва.

Године Гетеове проведене у Вајмару, пре италијанскога пута, јесу године васпитавања у објективности. Гете је зрео за Италију и путује у Италију. Он сам хтео је, пре свега, да предузме тај пут као човек чула вида, »Апбептепзећ«, ради васпитања ока. У Италији, Гете схвата потпуније и контраст: природа — култура; то је борба његова два начела: онога младалачког титанизма и вајмарског хуманизма. Титанизам је страст, хуманизам је потреба мере. Другим речима, то је и борба између два вечита начела: животне бујности и воље за уобличењем. У Италији, нарочито у Риму, Гете долази до закључка, да се ово двоје даје и мора сложити. На Северу, у Немачкој, цела је култура у ствари једна борба са природом; у Италији, култура (и највиша форма њена — уметност великих мајстора) само је продужење зидајућих, уобличавајућих, и покретајућих природних снага кроз стихију »човек«. Раније је Гете патио, што његове две основне тежње (нагон живота и нагон уобличења) морају

209