Nova Evropa

djen: u njemu dolaze dve jednosložne naglašene stope, na sredini i na kraju, te Je kao stih podeljen na dve polovine, sa stalnim usekom posle trećeg naglašenog sloga, i sa dva stalna daktila kao četvrtom i petom stopom, Tako pruža distih — i bez slikova na kraju — toliku ritmičku čvrstinu, da je u mjegovu okviru svaka sloboda pesničkog izražavanja mogućna i svako kretanje i ргебопјепје јегабкаћ «фора за metričkim stopama dopušteno, i čak uslovljeno, sve do prekoračenja {»enjambement«) i prekoračivamja iz stiha u stih, i iz distiha u distih, u najširem obimu, Kraj stiha u pentametru toliko je ritmički i metrički obeležen, da je amtička metrika smatrala potpuno izlišnim podudaranje svršetka rečenice, i smisla uopšte, sa svršetkom stiha; naprotiv, čak je preporučivala vezu pentametra, po smislu, s idućim heksametrom, pa išla tako daleko da nije tražila ni završetak reči pri stalnim usecima,

Rimski pesnici, osobito elegdičari, odstupali su od grčkih uzora, ukoliko ih je priroda njihova jezika i ritmika reči na to silila, i ukoliko su svome stihu hteli dati imdividualno i svoje obeležje, Poglavito su u latinskom heksametru, pa i u pentametru, slogovi postali manje brojni, tojest — kako već rekosmo — namesto jednoga dela trosložnih stop4 došle su dvosložne stope, Ali je stih, inače, ostao uglavnom isti, Nemački pesnici uzeli su stih od Latina, pa se on u svome sastavu s ovim više slaže nego sa grčkim distihom, poimence Код ошћ Кој зи пеposredno crpli na rimskom izvoru, kao Gete kod Propercija. I oni su, naravno, morali prvenstveno slušati prirodu svoga jezika i graditi stihove u njegovu duhu i po svome uhu, — otud razlike izmedju njih i rimskih elegičara, i medju njima samima. Tako su u nemačkom distihu daktili postali još redji, ili tačnije: dramatski temperamenat Šilerov traži i dopušta više trosložnih stop& nego mirni i staloženi Geteov stih, Ponekad, oni su se služili slobodama kojih kod njihovih rimskih učitelja nema, na štetu stiha, kako su to isticali braća Šlegi u svojim kritikama. Jedan takav kamen spoticanja bio je naročito — kako smo već spomenuli — suvišna upotreba troheja, mesto težega spondeja, i poimence upotreba troheja na mestima gde karakter. stiha zahteva trosložnu stopu, daktil (u petoj stopi heksametra, i osobito u drugoj polovini pentametra), Kao »najopasnije« mesto u distihu, u pogledu ritma, smatra se četvrta stopa pentametra {prva iza cezure), pa je sasvim nedopušteno stavljati na to mesto dvosložnu stopu, a pošotovo kratki i slabo naglašeni trohej, Inače, jedna od najkrupnijih i najkarakterističnijih razlika izmedju stiha rimskih pesnika i Getea i Šilera jeste u tome, da nemački elegičari, a osobito Gete, svoje heksametre i pentametre počinju obično dvosložnom stopom, spomdejem, dok njihovi latinski uzori pretpostavljaju ma tome mestu trosložni daktil,

293