Nova Evropa

царт! Дијалектички материјализам пробада их и пара, баш као и Платона и Канта и Спинозу, посред среде, и баца их као непотребне и несоцијалне на књижевно сметиште, — те буржујске себичњаке који су презирали »радни народ«, или — у најбољем случају — пролазили мимо њега са страхом да их не додирне. На упражњену трибину седају нове судије: Маркс и Енглс, и њихов највернији и најдоследнији тумач и егзекутор Владимир Илић; они одређују нове вредности и прописују нове законе, из темеља супротне онима што су пре њих владали. И поименце, уклањају се уметност и књижевност као такове, и све се поставља на економску и социјалну базу, — све има смисла, и права на живот, само и искључиво с тога гледишта. Долазе футуристи, кубисти, надреалисти, »социјални материјалисти«, са тоталним порицањем и крајњим захтевима. Све је у суперлативима, у надметању, у егзалтацији, — у романтичном претеривању и магловитом тражењу нових формула. Чиста романтика! Јер, на крају крајева, шта је романтика друго до дизање и узвишавање до невероватне фиктивности, до замисли која не одговара реалности, или бар савременој реалности, савременој стварности, до једног или другог уметнику драгог а недомашног осећаја или идеала»...

Ми живимо данас, према тому, међу романтичарима, међу неоромантичарима, иако они сами мисле, и тврде за себе, да су материјалисти и највећи реалисти. И посебице, умни живот и уметничка дела нашег времена постали су сасвим несигурни и неодређени; ниједан књижевни, уметнички, филозофски правац не превлађује, баш као ни у политици. У Вавилону модерних идеологија надвикују се пророци најразноврснијих теорија и погледа на свет, а из те чудне и конфузне мешавине, из те заглушујуће џаз-музике, издваја се јасно само један »лајтмотив«: мелодија нове романтике. То је иста она стара нота коју су певали наши дедови и прадедови, само окренута наопако: што је било високо сад је ниско, што црно данас је бело, што лепо — ружно, и обрнуто. Револуцијонарци од пре сто година били су демократи, и индивидуалисти, — сад су колективисти и »социјални« политичари; лична слобода, некада највећа тековина и вредност, сад је — по речима Бенита Мусолинија — »трули леш«, који је товариш Уљанов напао као »идеал буржујских паразита«. Људи који су се борили за остварење »Кегогт ВШ«-а у Енглеској (1832) били су либерали; а они који су спровели париску револуцију од 1830 гледали су у личној независности појединца највеће добро човека. Циљ Комунистичке Револуције у Русији, у наше дане, тражи супротно: да се индивидуа подреди и уништи, да се лиши и последњег остатка личних права, укључујући ту и права на властити

98