Nova Evropa
ii
Француз, прирастао за земљу, сматра образованошћу приврженост стално настањенога народа родној груди. Заборављена су лутања Келта, од петога па до трећега стољећа прије Христа, Европом чак до Мале Азије. Французу је света обрађена земља: тако, док воли ред, границу, међашник поља. њива и гајева, не воли неизмјерности природе било у дивљој шуми или на отворену мору. Његова је земља башта свијета и он је види као географску хармонију коју је створило провиђење. Мишле је могао химновати географији Француске, али савремена наука не сматра да је та земља геофизичко јединство: она је дијелом Средоземље, дијелом Централна Европа, дијелом западни океански појас, како с обзиром на геологију и климу тако и с обзиром на флору, фауну, и на становништво. Људска рука створила је током историје »географску личност«, и ондје гдје Нијемци тумаче човјека из природе, Французи у лику природе препознају дјело човјека. Црта моралиста, психолога. Француска се више пута осјећа као земља средине, посредовања, помирења. Црта средњомјерњака, који траже златни рез контраста. Опреке се код њих претварају у склад, мјеру, равновјесје. Од свих географских идеологија, најзначајнија је она о »природним границама« (Рајна). Стољећима се држало да су велике ријеке — природна граница. Данас наука (Курцијус се ту позива на признате француске ауторитете) сматра да географија не диктира апсолутно политици. Али с осјећајем гомила, и то баш од некога времена, стоји другачије.
Француска има свијест о аутаркији, т. ј. да она достаје сама себи. Нијемац јаче осјећа чежњу за Југом, за пејзажем Италије или Грчке. Француз се боље сналази за родним прагом, јер је његова земља »абревијатура свијета«, потпуни микрокозам у средишту свијета. Будући да није велики путник, он воли да се задржава у својој земљи, и то искрено исповиједа у поезији: ако је то лирично, онда је свакако идилично ... Французи нису дали толико и таквих храбрих морепловаца као други крајеви обалне Европе. Али тај недостатак покрета и чежње може водити до нехаја за живот континента, до провинцијализма. Риварол је мислио, да Французу не треба учити туђе језике, »јер посвуда налази свој«. Француз зна подобро опстојности својега града, слабо своје земље, а преко граница ништа (осим политике»). Номадство се не слаже с француским значајем. Отуда се чуде што њемачки студенти толико »путују«, мијењају мјеста »без сврхе«.
Париз има привлачну снагу према којој иностранство
блиједи. У Италији се Милан још увијек бори с Римом, у _ __
301