Nova Evropa

своју крваву сјену, претварајући све у каос, чије нам контуре освјетљује, у својим приповијестима, Јаковљев. Рађају се нови писци, у чијим дјелима тутњи потрес судбоносних дана; ту су: Петро Панч, прозајист узбурканог украјинског села, М. Шолохов, творац епопеје »Тихи Дон«, Всеволод Иванов, пјесник Сибирије (човјекзвијер и природа-звијер, живот азијатских племена по тундрама, степама, и тајгама), и брутално искрени новелист П. Романов. Крволочност и анархија главне су одлике овог подивљалог сељака (којег је оштро осудио и Максим Горки). Пред погребним опијелом древног руског села (манастира и светаца), пала је и крвава глава лиричара СергијајЈесењина. Плански колективисти и конструктивисти (Панферов »Бруски«, књига 1, II, 1: Ф. Гладков »Нова земља«; Трећаков) третирају село као проблем социјализације и стапања с градом. Експанзија владајуће радничке класе дира и опет у рањаво мјесто сељачке самосталности, што долази до изражаја једино код Леонида Леонова (који је у своме роману »Јазавци« поставио антитезу село-град, али се није изјаснио чему даје предност).

Лидија Сејфулина, у овом великом броју писаца о селу, истиче се истинским и реалистичким маниром, настављајући традиције класике, упроштене и подражујући простонародном причању; она је писац предратног статичког и поратног динамичког сибирског села. »Виринеја« је историја о једној жени у селу Агировки, које негдје у забити проживљује ратне дане. Док мужеви под убојним бодовима лутају ратним гариштима, на њихову дому рђају плугови и мирује јалова земља, а жене неоплођене (»бијеле удовице«) оскврњују кућно огњиште, заведене инжинирима и чиновницима, који онуда планирају и граде сектор жељезничке пруге. Лик Виринеје, протагонисткиње романа, је символ у којем се утјеловљује патња сеоске жене: она је привлачна, али беспутна жена, и искусивши живот буни се и бори против села и против господе, пуна трпке поруге за њихове мане. Сви жуде за њеним тијелом, да је преваре и искористе, а она жели некога ко би јој приступио са срцем и поштивајући је живио с њом, јер сврха је жени: »Родити се, и живети да рађаш, — да даш плод земљи и роду своме«. Војник Павао Суслов носи у себи карактеристике новог човјека, у чијој љубави и стваралачкој активности налази Виринеја свој животни смисао, жртвујући се предано за његово остварење. Сејфулина црта реалистички своје људе и своју земљу; упроштена у изразу и привржена сиротињи, она са топлим женским срцем осјећа куцаје својега села и својих сељака.

Стјепан Девчић.

496