Nova Evropa

Бокељски устанци (1869, и 1882),

(При овоме раду, поред причања усташа и учесника у самим устанцима, и тадашњих листова »Застава« и »Народни Лист«, писац се је послужио још и делима: Стојана Новаковића »Устанак у Боки Которској 1869« — прерађено са чешког, штампано у Београду 1870; затим, архимандрита Дионисија Миковића, »Српско-православно Бококоторско Владичанство«, Дубровник 1908, те исцрпном студијом А. Дабиновића, »Позадина Бокељског Устанка године 1869«, отштампаном у »Раду Југословенске Академије« 1929, као и књигом »Рет Ашаала 1п дет НегсеБома, 544-Возтеп чипа 584-ПапаНел 1881—1882«, коју је издало одељење за ратну историју бечког Ратног Архива 1883 године.)

Путује ли се лађом са севера или са југа, на улазу у Боку Которску пред очима путника шири се пространи Ерцегновски Залив, пун сунца и зеленила, дивних плажа и брежуљака обраслих у шуме маслина, олеандара, и кипариса; поред мора, жбунови ловорике, лимуни, и наранче, а у баштама тропске палме. Тако све до близу Верига, с обе стране Залива; а од Верига, где нам се, као два скамењена стражара, појаве два острвца, пред Перастом градом тужних и пустих дворова, појављују се два нова залива, с десне Которски, а с леве Рисански. Которски Залив је простран, и малом локалном лађом траје цео сат до Котора; иако не, као Ерцегновски, урешен свима лепотама чаробнога југа, опет је пун сунца и живота, само што је суморнији, јер дуж овога залива стоје пусти дворови старе властеле, док Рисански Залив, већ на први поглед, даје утисак нечег тамног и мистичног, са сваке стране опкољен високим сурим брдима која се готово вертикално дижу из мора, — личи на зачарано језеро, над којим лебди дух илирске царице Теуте, која је у Рисну (својој престолници Ризону) дала последњи отпор римском освајачу, и — по народној легенди — пошто су Римљани већ ушли у Рисан, са неколико својих највернијих слугу побегла уз брдо изнад Рисна, па проклела Рисан, да у њему не буде више ни броду пристаништа ни коњу поигришта. Краљичина клетва се испунила и Рисан, стари Ризон, поронуо је у море. Народна машта и данас себи дочарава, да се ноћу, када је море потпуно мирно, у немој тишини, чује звук звона са цркве која је потонула на дно мора. Ришњани нису никада били чувени морепловци, као њихови непосредни суседи Пе-

105

срео