Nova Evropa

усташки војвода из Горњих Кривошија, још срдитије Родићу одговори: „Ми нијесмо одметници него браниоци своје светиње, својих ваздашњих права, и слободе коју смо од прађедова наслиједили.« На овом састанку у Кнежлазу (11. јануара 1870), Родић у име Аустријске Владе прими услове мира које су Кривошијани још у почетку, пре устанка, били предложили, а који су се састојали у строгом поштивању од стране Аустрије свих дотадањих бокељских повластица; поред тога, да Аустрија, за време устанка погореле усташке куће поново назида и оправи, а усташке фамилије снабде храном за годину дана. Услове овога мира, који су значили стварну капитулацију Аустрије пред шаком устаника, Аустрија није смела да објави, ни на интерпелације у бечком Парламенту, јер није намеравала да овај мир дуго поштује.

Нису само храброст и пожртвовност усташа извојевали победе крунисане Кнежласким Миром, већ су и други фактори доста допринијели овим победама. Продирање у Кривошије 1869 могло је да се предузме само с мора, уз тешко приступачна и беспутна брда кривошијска, а осим тога су војне операције предузимане у најгоре годишње доба. Када је, после првог устанка, Аустрија окупирала Босну и Херцеговину, то је онда из Херцеговине много лакше било наступање у Кривошије. Па ипак, када је Аустрија (у марту 1881) поново објавила завођење војног закона за Боку Которску, наишла је на поновни отпор у целој Боки. Али, услед промењених прилика, није било готово никакве наде да би оружани отпор могао успети као 1869, и зато — након неколико скупштина одржаних у Котору — попусте свих 16 бокељских општина, обећавајући да ће се покорити закону; само су тражили да упуте колективну молбу Влади у Беч, да се рекрутација, која је била одређена за јесен 1881, још на неко време одложи. Кривошијане су, међутим, подржавали потајно незадовољници из Херцеговине, и Стојан Ковачевић, један од херцеговачких вођа, још се пре регрутације пребацио са једном четом наоружаних људи у Кривошије. Пошто су општински начелници и сеоски кнежеви обећали да ће се покорити закону, почеше бокељски младићи да беже у Црну Гору и бродовима у Цариград. Но након мало времена, отказаше послушност закону и кнежеви из Ораховца и Убала. Тада отпоче рекрутација, која је требала да се заврши за целу Боку, осим за општину рисанску, до 21. октобра 1881. Најдуже су оклевали Грбљани, но последњи Браићи ипак су довели младиће пред регрутну комисију у Котор. Октобра 23. дошли су, на позив, кривошијски кнежеви у Котор, где им је последњи пут саветовано да предведу своје младиће регрутној комисији у Рисан (27. окто-

113