Nova Evropa

Svetskog Rata ne može vratiti na predratni liberalizam; on stoga propoveda jedan nov liberalizam, koji će morati voditi računa o krvavom iskustvu kroz koje je čovečanstvo prošlo u poslednjoj fazi svoga razvoja, te koji će nastojati dati nov okvir životu i radu pojedinaca i narod4,

У истом том еминентно европском амбијенту, где овако проповеда и саопштава своју веру и своју мисао — данасу изгнанству — велики талијански историчар, познат по својим идејама и по свом високом моралном држању целом културном свету, срео сам и другог великог талијанског емигранта, грофа Карла Сфорцу, познатог писца »Неимара Савремене Европе«, који — посматрајући кроз замагљену перспективу своју далеку Италију — у Мацинију види једину полазну тачку за решавање данашњих тешких проблема. Кад сам и њега замолио за разговор, он ми је — својим одсечним нагласком, који у себи крије сву снагу ауторитета, — рекао: »Одговорићу Вам на Ваша питања одмах, јер није потребно одвише размишљања ономе који је, упитан, одлучан да искрено каже све што мисли...« Ево дакле мојих питања и његових одговора.

— Куда води Европу италијански и немачки фашизам, и која су Ваша предвиђања за европску сутрашњицу 2

— Немачки фашизам — одговорио је Сфорца, подигнувши обрве испод којих су се светлеле узнемирене очи води фатално у рат, маколико понеки од његових диригујућих фактора искрено веровао да би се амбиције новога Речџч« веће цт-а могле реализовати и без рата. Што се пак тиче талијанског фашизма, ту је теже рећи нешто одређено, јер он не представља неку јасну и смишљену политику: живи из дана у дан, у потери за било каквим спољним, видљивим, успехом, који би имао да послужи пред италијанским народом као сурогат стварног успеха. — А онда ми је, у разговору, писац познатог дела о диктаторима и диктатурама (»Рисваћештв е: Плофафитез«, Париз 1982) одржао читаво мало предавање о талијанском народу у односу према политици, и поименце према фашизму. Углавном је рекао.

— Недовољно у ствар упућени странци врло једноставно тумаче појаве »вођа« у Италији по аналогији »кондотијера« Ренесансе, за које налазе потврду и у Макијавелијеву »Владаоцу«. У ствари, маколико да су живописни и занимљиви поједини политички типови авантуриста и тирана италијанске прошлости, праву политичку душу талијанског народа треба тражити у његову изразитом индивидуализму, који је избијао и у временима најжешћег притиска код куће и са

350