Nova Evropa

сима италијанског народа. Мацинијева Италија, која је, како то добро знате, и моја Италија, не сме се ослањати на подстрекавање мржње између два братска народа на Балкану, као што је то радила хапсбурговска Аустрија вођена својом лозинком »Руде еф шпрета«. А прави је злочин разједињавати и гонити једног противу другога рођену браћу у самој Југославији. Док сам био Министром Спољних Послова, долазили су и к мени неки хрватски сепаратисти и интриганти молећи за потпору, да би организовали у Хрватској иредентистички покрет; одбио сам их тада с речима: »Југословенска Држава сачињава једну од најчвршћих гаранција противу васкрсавања старе полицијске Аустро-Угарске, па зато њен опстанак — поред свих незгода или заблуда — представља и интерес Италије. Али све да и нисам овога мишљења и уверења, одбио бих ваше молбе, јер покрет који тражи и прима туђинску помоћ осуђен је самим тим на сигурну пропаст« Тако мислим и данас. Једна осакаћена или на смрт рањена Југославија значила би, да је пут староме империјалистичком Отапб пасћ Озћеп опет широм отворен.

__ А што се поименце тиче Далмације — завршио је овај далековидни Италијан своје излагање о споразуму из: међу Италије и Југославије, — и ту исповедам исто што и мој узор, Мацини. Ви познајете његова пророчка »Словенска писма«; у њима он говори о Далмацији као о земљи која мора постати делом једне Југославије, чији је постанак он пред“ виђао, а коју је замишљао као везу култура и спој идеја између талијанског и словенског света.

— Да ли верујете у могућност повратка на предратну демокрацију2г — било је моје последње питање, на које ми је аутор »Неимара Савремене Европе« одговорио кратко, завршујући разговор:

_—_ Не знам, нити ме то нарочито занима. Ништа се не опетује на исти или сасвим сличан начин. А није ни потребно. Утолико боље ако и фашистички експерименат не пропадне без трага, него поучи народе и нечему што ваља. Не треба да се појам слободе, те суштине нашег живота, врати на оно што је у предратноме европском либерализму, а особито у либерализму пред конац XIX века, било и сувише укочено и штуро... -

(У Женеви, септембра 1933 — забележио Б. Радица.)