Nova Evropa

док служи циљу, а који се одбацује кад више за тај циљ није потребан.« Услед тога, »Држава, која је јуридичка организација друштва, за фашизам значи нарочити организам грађана који су увек део тог организма; али тај организам има свој властити живот и више циљеве којима индивидуални циљеви треба да су подређени«. Да би остварила »своје сопствене циљеве, који су суперијорни, потребно је да Држава има одговарајућа средства, која тако исто морају бити суперијорна и моћна; стога сила Државе мора превазилазити сваку другу силу, а то значи да Држава мора збиља бити суверена, мора господовати над свим снагама које постоје у земљи, мора их координирати, уоквирити, и управљати све према вишим циљевима народног живота«. Тако, према овој доктрини, Држава која ствара нацију и представља једини извор права, не познаје и не може познавати ни апстрактних ни конкретних граница своје моћи: Држава одлучује који је то највиши интерес и који су највиши циљеви народног живота, остварењу којих све живе и делотворне снаге народа морају бити подвргнуте и према њему управљене. Али, будући да појединци и групе који стварају нацију не могу диктирати закон који би имао да управља Државом, која је апсолутни господар њихових интереса и њихових права, то се све опет своди нато да Влада има право да утврди више циљеве народног живота, — једино њој припада власт у држави. ИМ тако се Држава идентификује с Владом, тојест с онима који стварно имају власт у рукама. Тако се свемоћ Државе своди на превласт групе људи, странке која ужива све привилегије и све прерогативе, и њезина шефа који је апсолутни господар.

Најмаркантније карактеристичне црте фашистичке државне организације исте су као и оне које су одвајкада сачињавале срж апсолутистичких влада: неограничено првенство егзекутивне власти над свим осталим властима које су јој подвргнуте, те посвемашње укинуће права опозиције и критике. »Фашистичка Држава јесте воља за моћи и доминацијом«, писао је њен шеф. Да би се ова воља могла афирмирати и организовати, потребно је да све снаге буду сакупљене у рукама Владе која једина представља Државу. Не може се дозволити никаква независност, никаква аутономија законодавних скупштина, локалне администрације, или судских власти. Народ, у свим својим класама и категоријама, не може имати права изван граница које му поставља самовоља Владе. А Влада, то је човек који је дошао на власт снаГом свог генија или стицајем околности, а помаже му мала олигархија странчара које он по својој вољи има право да бира и мења. Тешко би било наћи савршеније формуле да се дефинише ова организација Државе него што је она коју је,

373