Nova Evropa

Можда сам осећао терор неке тајне свемоћи! Рим је тирански град. Сјајан и индиферентан, Рим се освећује малим људима који имају храбрости да мирно живе унутар верига _аврелијанских зидина, претвара јући нас у свој властити плен. Ја сам се у Риму осећао као заробљен од оне неплодне раскоши, као каква лађа насукана на помичноме песку некога ушћа.

Да ли су то светлост или векови, боја или успомене, врева или тишина, плочник или небо, вршили толико моћни утицај на мој унутарњи живот» Не знам; али ми се причињавало као да сам сенка оних зидина, које су се знојиле у очају и у весељу. Нису догађаји, па ни жене, били разлогом тога мог свакодневног расположења; већ Град сам који ме је и противу моје воље претварао било у срећна било у несрећна човека, чим бих ујутро стао да удишем његов неодређено морски зрак. Све што сам мислио и претрпео у Риму: моји најстарији осећајни и моје страсти, уместо да с временом престану и изветре, искупљали су се у Граду, попут облака у долини. Више нисам могао да се ослободим своје прошлости; и сваки пут кадгод бих се враћао у Рим, морао сам да проживим свој живот од његова почетка. Рим је постао за мене сан из којега је време ишчезло.

Старе, готово заборављене слике искрсавају и мешају се у мој живот, као што се виђају по двориштима модерних кућа остаци какова царског зида. Живео сам у Риму стално изненађен и немиран, и све ствари које бих ту видео причињавале су ми се новом халуцинацијом, баш као оздрављенику који први пут излази из своје собе.

Збогом Риме! Још који час и бићу у Термини, на једном од оних успона који су подигнути према безграничној Римској Кампањи као према каквом Океану. Замном остаће Град, који ће да усни, а испред мене две светле паралеле. Шта ми спрема судбина» Где сазревају догађаји» Путујем пун радости из овога града који не волим. Али, можда, за неколико година, пошто будем живео у страним земљама, веселим И приступачним, при блеђем светлу, далеко од Рима, мислићу с носталгијом на љупкост ових жена, на море које дрхти попут какова мрачног потеза на обзорју Мареме, на децу која скакућу пред вратима великих бескорисних палата, на цвеће upkBe Trinita dei Monti; n ослобођен сама себе, господар себе, зажалићу за тренутак за нељудским и надљудским обиљем овога Града, који је имао снаге да ме покори.

„о OR i —

(Превео с рукописа, Б. Радица.)

382