Nova Evropa

побуну младости«, једну »идеалну опозицију« мисли и младића, без разлике класа и странака. Рођењу фашизма претходила је реакција на позитивистичку мисао, вођену од Крочеа, Парета, Оријанија, Корадинија, Сорела, и других. Средишња личност новога покрета био је Мусолини. Мисироли анализује главне моменте нове политике, фашистички корпоративни систем, однос фашизма према Монархији (покрет се постепено из републиканског претвара у монархистички), измирење Цркве и Државе. Након десет година (1982), Фашистичка Италија — по мишљењу Мисиролија — улази у другу фазу свога опстанка: Фашистичка Револуција прелази из политичке у социјалну, реагирајући »у дубини«:

„У корпоративном уређењу сусрећу се све равнотеже и све протутеже. Једина погибељ која претирежиму јесте могућност, да се овај претвори у затворен систем, у супротност другој епохи Револуције и преображају социјалне структуре Земље. Тај преокрет је у сваком случају неминован, јер је он у природи ствари те превазилази и саме нацијоналне елементе, Или му се треба прилагодити или му се покорити.“

Мање оптимистичан за Фашизам и његову будућност је Емфо Веа!е, талијански избеглица, који у својој »Италији« (Париз, 1934) даје објективну слику италијанске политичке историје, од Уједињења до фашистичке Корпоративне Државе. Према тврђењу овога писца, порекло Фашизма треба тражити у послератном страховању од Бољшевичке Револуције и грађанског рата, кад су управљајуће класе Италије држале да је потребно предати државу у руке једне мањине, која је посредством силе успоставила ред у земљи. Основавши своје јуришне фасце, Мусолини на изборима 1919 (у Милану, где је било њихово седиште), на 329.0839 гласача није добио више од 4.657 гласова; али је у току од три године, заслугом вође Фашизма, покрет растао, од конгреса до конгреса, те је после конгреса у Риму (1921) и у Напуљу (1922) било јасно, да ће Фашизам узети власт у држави. Мусолини, уочи самог уласка у владу, мења свој републикански програм и изјашњује се за монархију. Уз пристанак Круне, Факта, тај »мали паланачки политичар, поштењак и добричина, али лишен сваке енергије и способности«, предлаже проглашење опсадног стања; међутим, Краљ ипак преговара са шефовима нацијоналиста и фашиста, одбија да потпише указ о опсадном стању, и 29. октобра 1922, неуспевши да "састави владу Саландра-Мусолини, даје састав владе у руке искључиво Мусолинију, којега 30. октобра извлачи из миланског притвора. 31. октобра црне кошуље наступају према Риму — »а да нису имале ни прилике да се боре, дефилују испред Мусолинија и Краља, изјављујући своју оданост Монархији«. Револуције, о којој фашистичка историја прича,

390