Nova Evropa

da očekuje plodove svoša rada, Guljelmo Ferero je morao poput cele svoje generacije — da napusti svoju zemlju i da se u mrazu i u neodredjenosti пасеба stoleća baci na staze tudjime i izgnamstva, Za razliku od Benedeta Kročea, koji je — kraj svih svojih dijametralnih oprek4 sa fašizmom — ostao ipak u Italiji, Ferero nije mogao više da se zadrži u »potištenoj almosleri ropstva i straha«, on je bio prisiljen da izidje iz kruča u Којети ба je nemilosrdmo zatvarala i čušila nova lašistička Italija. Njegov poslednji romam, u kome je pokušao, na jedan nov i originalam način, dati sintezu Italije, macinijevske ı garibaldinske, na pragu njene prve moralne palrijotskonacijonalističke Епле, ш bitci kod Adue, ostao je nezapažen; tako da se on danas, u predgovoru francuskoć izdanja, ma to žali, uskrsavajući viziju Rima iz svoje mladosti, Rima koječa više nema, a koji je — kaže on — »bio lepši od današnjeg Rima«, — ceo jedam svet iščezao i nestao u zaboravu beznačajne jučerašnjice, — Taj Rim, kome je Ferero posvećivao, kroz sjaj drugih veličanstvenih epoha, najblistavije strane svojeg majstorskoš Mnjiževno8 dara, danas je jedan sasvim »izdubljen Srad Zapada«, koji ne zna kud ide, koji živi osamljenim, odsečemim, i privremenim životom, sad iščekujući nešto što ne dolazi a sad opet žaleći za nečim što neće više doći; on traži jedan cilj, jedmu istorijsku ulogu, jedam stav koji bi trebao da se uokviri u njećovoj prošlosti a da je u isti mah potpuno poreMme ... — »Kvadratura krušal« — dovikuje Ferero, i nastavlja: »To je svakako majveća trašedija evropske istorije od Francuske Revolucije naovamo! | eto, u tome je gSradumajci zbijena vaskolika tragedija cele Italije, Zapad ne zna za sličnu tragediju. Pa i sama Italija uzmiče pred tim gradom, sklapa oči i već jedmo čitavo stoleće napreže se da da idnoriše, nadajući se :da će na taj način da izmalkme teškim i fatalnim mesrećama Које си na putu ida se ostvare ...« Te nezgode i nesreće, o kojima i danas Sovori, nije prestao da predvidja još od Sodine 1904, u oči velike svetske krize koja je imala da sruši celo jedno veliko stoleće, Ko se danas slučajno osvrne па пјебоуе ргогобке strame u mjizi »Izmedju dva sveta«, napisane na putu izmedju dva kontinemta, taj će moći da utvrdi celu liniju razvoja kojom je, proizlazeći iz jednih te istih lwivica, Evropa išla ususret svojoj sudibini,

»Evropa je« — kaže Ferero u novome miru svoje ženevske kuće — »zaboravila nato, da je pomešala i pobrkala ikvalitativno sa kvamtitativnim: ida je čovečamstvo bez razuma i bez izvesnih 'granic4 i hijerarhija, a po svojem пекоп о запога nazoru, upućeno na anarhiju, na ludačke ekscegse, i na neuravnotežemost .,.. Sve to što se danas zbiva u svetu samo je konzekvenca tođa anarhičnogš i pomeremog stanja ,. « — »А трак« nastavlja Ferero — »bilo je momenata, kada je Evropa znala šta hoće, kada je imala odredjene pošlede na svet i na ono što se

342