Nova Evropa

Knjiga XXVIII. Broj 2. 26. februara, 1935

O демокрацији и парламентаризму.

.. , Сви пријатељи и родољуби нашега народа једногласно исповедају, да без уживања Слободе не може бити напретка нашему народу.

Кнежевић П. А. Карађорђевић

(у предговору своме преводу књиге Џ. Стјуарта Мила, „О слободи“, о Божићу 1867),

Парламентаризам је као политичко средство, по традицијама од Мога незаборавнога Оца, остао и Мој идеал.

Краљ Александар Први (у свом Манифесту од 6, јануара 1929).

Познат је онај аргуменат противу рата: кад би се ратовање састојало не у борби маса већ у борби противничких војсковођа, ови би били мање ратоборни. Слично је некако и с државним уређењима и њиховим заговаратељима. Кад би, рецимо, Г. Мусолини знао да ће све до своје смрти бити само обичан талијански грађанин, па кад би га — под том претпоставком — питали: воли ли као такав живјети у фашистички уређеној држави, или у демокрацији, он би се готово поуздано одлучио за потоњу. Исто би тако, вјероватно, и Г. Хитлер изабрао демократски режим, кад би му било суђено да мјесто »Еићгет«-а буде »бејћг!«. Јер, режими који нису демократски годе редовно само онима који у њима заповиједају и њиховој најближој околини и помагачима, дакле знатној мањини; док су за оне који имају искључиво да слушају, дакле за огромну већину, терет и зло. А ипак су државе и државне управе ради људи, ради држављана, а не обрнуто, те би се и управе имале равнати према држављанима, тојест према већини. То је наједноставнији, али уједно и најачи аргуменат у прилог демокрацији, пред којим морају узмакнути све теорије о државним управама. Главна погрешка ових теорија састоји се у томе, што су њихови састављачи сметнули с ума да је режим само средство за интерес већине