Nova Evropa

за своје противнике. Такозване »умерене« странке обично не иду тако далеко, али, у такмичењу са супарницима, не могу много ни да заостану за њима, да не би губиле гласове оних бирача који сачињавају масу, т. |. о које се ваља највише отимати. На овај се начин ствара »нездрава атмосфера«, која се каткад с правом означује и као »затрована«, те је она готово неуклонив сапутник сваких политичких избора. Политичка делатност, каква се практикује сада, не да се замислити без рекламе, те се она у многоме служи и средствима које је преузела од трговачке рекламе; а ова не полаже много нато да убеђује и доказује, него је њена главна снага у сталном и наметљивом понављању једног те истог, како би се оно и нехотице запамтило, постало неком врстом навике, те као таква деловала у тренутку кад се има нешто да уради. Ко су управо оне личности за које се бирачи позивају да гласају, о томе се, строго говорећи, има мало појма; уколико су оне и познате широким круговима, оне су већим делом познате из партијске рекламе, у коју спадају и њихови властити говори за време предизборне борбе. Сем њихове најуже околине, ко би знао казати, да ли је тај и тај кандидат безусловно поштен човек и исправан грађанин, да ли је и уколико је наклоњен и способан да се заиста брине за опште добро, шта је све учинио и по чему би се могло судити о овој његовој наклоњености и способности» Међутим, ово су питања од пресудне важности кад се ради о бирању чланова законодавног тела, чија је нормална улога у животу народа тако велика. Одвратиће се, да се ту поставља један немогућан захтев, јер је искључено да кандидати за народне посланике могу бити ближе познати милијонима оних на које они апелују да даду за њих свој глас. Ово је тачно, али се ипак отуда не сме изводити закључак, да тако и мора да буде. Грешка је у свеопштем непосредном гласању, које је постало, сходно демократским принципима, фетишом неке врсте у који се не сме дирати, иако мало ко оспорава тврдњу да се овим путем демократија изродила у олигархију (власт малог броја људи). Упркос стеченом неповољном искуству, па и користећи се њим, лек овоме злу мора да се тражи у васпостављању индиректног, вишестепеног гласања при избору народних представника. Зна се, да је главна мана многостепених избора у лакшој могућности подмићивања, јер што је ужи круг бирача утолико су шире отворена врата директном ути“ цају на њих, при чему се много штошта да постићи с помоћу новца. Али искуство новијег доба показује, да подмићивање не престаје ни при непосредним изборима, него само мења свој облик: у многим случајевима извесне су личности подмићене самим фактом што су изабране, и то подмићене

108