Nova Evropa

ствара и уништава, остварује и покапа; укида и доноси његове »законе«. Тај појам једва познаје границе: мијеша се често са неморалом, преливају се, постају једно — идентично, исто. И неморално је, у извјесним случајевима, морално, а морално неморално. Апсолутни релативизам! Не релативност идеја, схватања, већ релативност интереса, користи, штете, средстава, циљева. Они се мијењају, па измјењују и схваћања. Мијењају се и дјеловања, мијења се и морал. У нашем је вијеку све брзо. Кретању нема ни мјере ни краја. Ни морал ни штампа немају мјере, немају краја. Брзи су, стреловито брзо се мијењају: настају, пливају, ничу, вену, пониру, нестају... Имају свој пут, свој циљ, своју сврху, своје методе. Штампа има, такођер, и свој задатак. И она га врши тачно, паметно, по плану, по рачуну. За њену дјелатност не постоји никакав морални закон, ниједан морални канон, ни вјечни морал; или, боље, постоји безброј тих закона моралних, — дебео је кодекс морала штампе, она га стално измјењује, исписује, наново ствара. Давно је рекао мудри Сенека: »У сваком је човјеку бог и звијер, сковани једно уз друго«. Да је говорио о штампи и њену моралу, не би погрешио ако би био рекао: »У свакој је ријечи скована истина и лаж, уједно«. М свака лаж, као нужна и логична негација истине, истодобно је њена афирмација, премда на супротној страни. А јер је рацијонална, она је уједно и реална.

Број моралних »апсурда« у штампи (а ово се првенствено односи на журналистику) неизмјеран је; али апсурда једино онда кад се то посматра и оцјењује са опћег, вишег становишта. Иначе, све има своје разлоге, своју сврху, свој 'смисао; и све је — намјерно, одређено, и свјесно, — постављено на своје мјесто, у свој ред. Несамо истина, него и лаж, кћи је спознаје. Ни лаж ни истина, ма каквим се начином оне шириле, нису стварно апсурдне. Лаж је, дапаче, практично премоћнија, јача од истине. Лажи се и »саме«, веома лако и брзо, стварају и шире. Откривање, ширење, и одбрана истине одувијек је било теже, опасније, везано уз веће личне жртве, уз већу способност и срчаност. Па ни истину о лажи, о њој самој, није увијек лако казати. Лакше се лаже о истини; истине се лако изврћу, или прећуткују. То је тако, јер постоји; а све што постоји није апсурд, није без смисла. Апсурдно је, чињенице неопажати, на њих се неосвртати и неводити о њима рачуна. И штампа, макаква она била, има свој смисао; она, к тому, има и свој циљ, увијек и свуда. Она зна зашто постоји, дјелује у том свом смислу, хвата свој циљ, ствара свој морал. Толико у начелу. А сад да пређемо на конкретно.

Наше је друштво истинољубиво, и необично свестрано. И штампа, његова десна рука, такођер воли истину, и све

282

O ROE aj